21.02.2021 | nema komentara
07.02.2021 | 15 komentara
Ne volim kad mi kažu da imam sreće. Mislim da za sve u životu moramo da se potrudimo kako bismo uspeli. Rad, istrajnost i jasna vizija – to su preduslovi za bilo koji uspeh. Ništa ne dolazi samo od sebe, osim nagrada u igrama na sreću. Na njih sam uvek gledala kao na pokazatelj udela sreće u univerzumu. Na stotine hiljade ili čak i milione uplata, bude jedan dobitnik glavne premije a najviše stotinak njih osvoji manje nagrade. Tako je i sa srećom u životu: može da vas zadesi, ali mnogo češće vas mimoiđe.
25.12.2020 | 16 komentara
I gledajući sve te gusto zbijene kuće - koje rastu na sprat dokle slabi temelji njihovih drvenih konstrukcija mogu da izdrže, šarenilo njihovih fasada, krhke limene krovove udžerića koje niču bez dozvola i plana, stepenice što vode uvis, do neba, čini se - tek odavde ukazuje mi se pravo lice ovog grada. Dole uz obalu bulevar je širok, sa palminim drvoredima ispred novih bogatih višespratnica sa terasama okrenutim prema pučini, i parkovima i bazenima na krovovima.
25.10.2020 | 19 komentara
Mrak je već pao i došlo je neko društvo sa glasnom muzikom. Prošli su tačno pored mog šatora i komentarisali su nešto, a neko od njih udario je rukom volan bicikla, u stilu 'dobra mašina'. Otišli su negde i odahnula sam, ali ne zadugo, jer su se ubrzo vratili. Ponovo prolazeći kraj mog šatora, predvodnik grupe uhvatio ga je za vrh krova i podigao ga. Nasilno, ali neshvatljivo lako, kako je moguće samo u snovima. Kako je to uradio, pod i ja na njemu ostali smo na zemlji, sada razgolićeni pred svima, a šator je visio u njegovoj ruci. I tu sam se probudila.
06.05.2020 | 33 komentara
A sada sam ga dobila -- neočekivano i neplanirano, ali imam to vreme. Štaviše, ovoga puta izostala je i svaka moja odgovornost. Okolnosti su me oslobodile svih onih pitanja koja su me ranije uvek mučila: da li sam izabrala dobar trenutak da prekinem putovanje?, da li je mesto dobro?, da li sam mogla da sve isplaniram malo bolje?... Sada sam zaustavljena tu gde sam, višom silom koja je privremeno zakočila ceo svet. Zašto se onda osećam kao u zatvoru, mnogo više nego ranijih godina kada sam tako sama sebe zatvarala, a o istom poslu pisanja knjiga?
Da li je moguće da taj osećaj proističe samo iz saznanja da nemam izbora?
23.03.2020 | 31 komentara
Draga, požrtvovana i brižna devojka. Zalaže se za mene kao da sam joj najrođenija. Uporno traži rešenje i uz to me smiruje kad oseti da sam uznemirena, postajući tako moj jedini stabilni oslonac u ovoj haotičnoj situaciji. Nisam paničar i uglavnom se uzdam samo u sebe, ali ponekad i najjače od nas događaji naprosto izbace iz ravnoteže, pometu nas i tada je i nama potrebno da nam neko pruži ruku, ne nužno da bi nas poveo ka izlazu, nego da bismo osetili nečiji pouzdan stisak (u ovom slučaju virtuelni), koji govori: „Nisi sam, uz tebe sam.“ Upravo to radi Ana.
10.03.2020 | 3 komentara
[cws_gpp_images_by_albumid_gp id=’ANHbU_Y_62sKmYxcViSs_2gwcU_RgMYix1nCoUu6REqv2J7OuQcBVM6bkC5z2AUhHFihDQmlJgV5′ thumb_size=250 theme=projig show_details=1 row_height=200]
10.02.2020 | 35 komentara
Otac se penzionisao prošle godine. I u trenutku kada je prestao da radi, stigao je sinovljev poziv da mu se pridruži na završnom i, ujedno, najlepšem, delu puta.
„Najpre sam mislio da mi je to ponudio reda radi, zabrinut za mene, za to kako ću sad podneti da budem penzioner, pa nisam odmah pristao“, priča mi. „Ali kako je ostao istrajan u pozivima, to sam mu se pridružio u novembru.“
28.01.2020 | 33 komentara
E zbog toga sam sigurna da ova ptičurina gađa moj šator. I krešti na mene. Pridružuje joj se i druga, ali ovog puta nemam nameru da se pomeram, a i nemam gde. Uostalom, izvan sam njihovog poseda. Zato uzmem svoj sklopivi planinarski štap, otvorim ga najduže što može, vežem peškir za njega i počnem da mlatim prema krošnji sa kreštalima.