Da i osrednji šator može da posluži dobro, čak toliko dobro da izdrži godinu i po dana gotovo svakodnevnog kampovanja u najrazličitijim vremenskim uslovima – dokaz je sada već odbačeni šator autorke ovih redova. Neću pominjati naziv brenda, samo ću opisati njegove osobine i glavne probleme koje sam imala.
Imam trosezonski iglo šator, težine dva kilograma. Namenjen je za dvoje, ali dve osobe teško će sedeti istovremeno u njemu, a ako su krupnije, guraće se dok leže. Zidovi mu se spuštaju pod oštrim uglom, tako da spavam dijagonalno da ne bih nogama ili glavom dodirivala platno.
Iako ima veliku vodonepropusnost (2000 ml tenda i 3000 pod), nema varene šavove tako da prokišnjava na malo jačim i dužim pljuskovima. To rešavam tako što preko njega prebacim ceradu. Ona mi služi i kao dodatni pod, kada nije kiša.
Kondezacija je velika, pa često ostavim dopola otvorena jedna od dvoja vrata na unutrašnjem sloju, da ulazi vazduh, osim kada je napolju ispod nule.
Problem vode koja prodire u uglovima, tamo gde se sastaju i dodiruju tenda i unutrašnji sloj, rešavam tako što u zemlji iskopam male kanale za odlivanje vode koja se tu skuplja.
Imam lošu naviku da zaboravljam ili gubim kočiće, pa to rešavam tako što pobadam drva kada je zemlja meka, a na tvrđim terenima dobro služe inbusi u obliku ćirilićnog G jer su dovoljno jaki da podnesu udarce kamenom prilikom nabijanja u zemlju.
Šipke su mi se iskrivile nakon jedne olujne noći kada je padao grad veličine oraha. Na jednom setu šipka se polomila, ali je konop ostao nepresečen. Najpre sam improvizovala tako što sam na polomljeni deo privezala metalni kalem, što je izgledalo kao kada se na polomljenu kost pričvršćuje ona daščica pa se sve to obavije zavojem, a u ovom slučaju izolir trakom. No bolje rešenje bilo je kada sam pronašla šuplju metalnu cevčicu, nešto širu od šipke, koju sam navukla preko polomljenog dela a na krajevima učvrstila izolir trakom.