Neslavni početak

Jutro pred polazak. Navila sam sat u pet, iako Raša dolazi po mene tek u sedam. Voziće me na aerodrom kao i svaki put prethodnih godina. Nedavno mi je poslao fotografiju na kojoj moj nekadašnji saputnik i ja stojimo ispred otvorenog prtljažnika njegovog karavana. Unutra – najveća kineska torba, zvana „krmača“ ili „švercerka“, i dve kutije sa biciklima. Godina je 2011. i mi idemo na Siciliju, na probnu turu za put oko sveta.

Sada odlazim sama – i kad je reč o scenografiji, to je uglavnom jedina razlika. I dalje sam u istom stanu, iako ništa u njemu odavno nije isto. Kao što ni ja odavno nisam ona stara Snežana.   

Stvari sam iselila zbog novog podstanara koji ulazi sutra. Ni pre te selidbe stan nije bio bogzna koliko pun, ali sad deluje prazno: police bez knjiga, na stolu nema ničega, jastuci garniture uredno poslagani kao u izložbenom salonu. I akustika se promenila – sve jače odzvanja. Kad odlaze daleko, na nepoznati vremenski period, ljudi ponesu u sećanju poslednje slike svojih bližnjih i svog doma. Ovo što sada gledam i nije baš prizor o kojem bih maštala u trenucima nostalgije. Sve je naizgled tu – samo se izgubila toplina. A hladne uspomene lako je potisnuti u zaborav.

Pijem poslednju kafu, pa u mikrotalasnoj podgrejem đevrek koji sam sinoć uzela da ne bih ujutru jurila do pekare. Potom dugo sedim zagledana u nekadašnju biblioteku. Čekam da vidim da li ću nešto osetiti.

Ništa.

Prepoznajem mehanizam koji me je i održao sve ove godine – ne vezivati se ni za mesta, ni za ljude. Za svaki izbor plaća se cena. Moja se meri iščupanim korenima. Odlazim čim osetim da sam ih preduboko pustila.

Raša me poziva da siđem. Gasim svetla u stanu, zatvaram vrata svih prostorija, izlazim i zaključavam. Ključ ubacujem u šifrovano sanduče – kao na vratima onih apartmana što se izdaju na dan. Ako mesto na kome živim dajem na korišćenje potpunim strancima, da li sam izdala i sam pojam doma?

Ja, nomad, koja čuvam svoj krov nad glavom i u najtežim iskušenjima. Nikada nisam ni pomislila da ga prodam, čak ni na početku putovanja, kad sam napola gladovala. Šta je uopšte merilo za izdaju u odnosu na vernost? I ko sme bilo kome da sudi?

Mi – samima sebi?

*

Nosim svoj najljubazniji osmeh dok guram kolica sa biciklom u kutiji. Od službenika za pultom zavisi da li će ga tretirati kao sportski rekvizit ili kao drugi komad prtljaga. I jedno i drugo je po pravilima.

Službenica uslužno pomera graničnike da bi mi omogućila prolaz. Kutija je široka, a ja nisam naročito vešt vozač.

Brbljam o svojim dogodovštinama sa njenom avio-kompanijom u Kini. Pre deset godina letela sam odande za Kirgiziju, takođe sa biciklom u prtljagu. Danima pre leta merila sam kutiju tako što sam je dizala, stojeći na vagi. Pravilo je bilo do trideset kilograma bez doplate za prekomernu težinu. Merila sam u gram. Vadila delove i dodavala druge, svaki put iznova premeravajući – i tako ko zna koliko puta.

Na dan leta probudila sam se sa bolom u krstima. Presavijena i ukočena. Bez iskustva s takvim problemima i Gugla da ga upitam o tome šta me je snašlo*, krenula sam na aerodrom. Imala sam tri vezana leta. Na prvom su prihvatili kutiju bez doplate. Doneli mi čaj i nešto protiv bolova. Ponudili mi da sednem, a zatim me pustili preko reda u avion. Na drugom sam se valjala po podu aerodroma od bolova. Po dolasku u Biškek nisam mogla ni da hodam. Dan kasnije kirgiški „vrač“ je utvrdio da su mi iscurela dva diska.  

Ne pričam sve to službenici, samo deo o ljubaznosti njenih koleginica na aerodromu u Nančangu. Gleda me sa bledim osmehom. Njeno lice je tabula rasa. Najljubaznija na svetu nezainteresovanost za bilo šta – osim za volju njenog šefa.

 *

„Ova kutija ne može u avion!“, kaže Kinez.

Razlažem na slogove tu rečenicu, tražeći skrivenu šalu. To naprosto nije moguće – u istoriji cikloputovanja takva zabrana nikad nije izrečena.

„Zašto?“, pitam.

„Prevelika je“, odgovori Kinez.

„Kraća je od 158 cm, što je po propisima.“ Merila sam je više puta.

Službenik nešto traži na telefonu, čita i zatim mi ponovi ono što je upravo saznao:

„Ako je zbir mernih dužina veći od 292 centimetra, ne može u avion. Moraćemo da izmerimo.“

Iza pulta izvuče papirni centimetar i počne da meri: širinu, dužinu, visinu.

Naš službenik takođe izađe iza pulta. Do sada se nije mešao, ali je pomno pratio. Kad se likovi na sceni tako grupišu, znači da počinje drama.

Pratim kako Kinez meri i sabira. Greši, i to na moju štetu, pa ga naš službenik ispravlja. Sigurno je zbog toga i prišao – ne rade oni od juče zajedno.

Kinez izgovara meni nerazumljiv broj, uz presudu:

„Malo prelazi gabarite, ali može u avion. Moraćete da doplatite za prevelik prtljag.“

„Koliko?“

„Oko dvesta evra.“

Skupa cena pomilovanja, ali samo kad su prihvatili mog Zmajčeka.

„To uvek zavisi od…“, kaže tiho naš čovek.

„…od volje službenika“, dovršim njegovu misao.

On nemoćno slegne ramenima.

Pitam ga za neko bolje sedište zbog kolena koje mi je otečeno. Čovek klimne glavom, upita me koja noga me boli i izda mi kartu za mesto do prolaza, bez doplate.

I istim tihim tonom poželi mi prijatan let do Melburna.

*

Još pre poletanja prelazim na sedište odmah iza biznis klase, s prostranim prostorom za noge. Jedna stjuardesa mi donosi led za koleno, druga dopušta da ispred sebe spustim veliki ruksak na koji podižem nogu, a treća me pita da li bih želela da mi dovezu kolica kad budem išla u WC.

Prihvatam sve, osim potonjeg. Smejem se na pomisao kako bi reagovali moji pratioci kad bih im to ispričala. I to da me išijas otkida poslednjih nedelja. Spustio se u nogu, što mi je otežavalo hodanje, ali sam problem ignorisala. Gazila sam preko granice bola jureći da pozavršavam sve poslove. U novu godinu sam ušla sa otečenim, polupokretnim kolenom. Praznike sam presedela kod kuće, s ledom na oteklinama. Napor mi je bio i odlazak do prodavnice. Kakvo pedalanje po Australiji, pa još po australskoj pustinji. Ni sada nisam sigurna hoće li se to povući pre početka bicikliranja, niti šta ću ako ne prođe.

Više putnika iz aviona me prepoznaje. Na sedištima iza mene četvoročlana porodica. Uvoze igračke iz Kine, pa često lete u Gvandžo. Uvek vode sa sobom i svog šestogodišnjeg sina i desetogodišnju ćerku, jer ne žele da im deca budu izgovor što ne putuju. Ispituju me o mojim dogodovštinama, a onda mi devojčica stidljivo traži autogram – ispotpisivala sam se knjiga, ali nikad mi niko nije tražio potpis na papiriću, kao da sam neka zvezda.

Let traje jedanaest sati, a ja ne mogu da spavam u sedištu. Gledam film koji sam snimila na laptop – „Leto kada sam naučila da letim“. Odličan izbor za nekog ko je pun briga i umoran.

Posle malo čitam Brajsonovu „Tamo dole“, a zatim editujem video koji sam snimila skrivenom kamerom na aerodromu.

I vreme nekako prođe. Oko pet ujutru po lokalnom vremenu slećemo u Gvandžo. Skoro neosetno.

*

Presedanje traje duže nego prvi let – dvanaest sati. Tako mi je bilo najjeftinije, a i želela sam da imam dovoljno vremena da odmorim. Planirala sam da odem na terminal za lokalne letove, gde se mogu iznajmiti sobice po satu.

Ali me je pokolebala kineska birokratija. Dugi redovi ispred pultova carinske kontrole, obrasci koje treba popuniti, a u povratku na internacionalni aerodrom opet ček-in i bezbednosna provera. Sve zajedno – previše za nekog ko se jedva oslanja na jednu nogu, a na leđima nosi ruksak od deset kilograma (srećom, nisu ga merili u Beogradu).

Ljutim se na pokvarene automatske ormariće na terminalu. Na to što u VIP čekaonici moje aviokompanije nemaju potpuno horizontalne krevete, za nas koji spavamo na stomaku. Što su u besplatnim odmorištima i podovi već zauzeti, pa nemam gde da prostrem svoju kampersku podlogu.

Nakon sata lutanja, nalazim kapsule. Cena od trideset sedam evra za dvanaest sati čini mi se simboličnom za komfor koji nude. A ima i tuševa.

Izolovati se od ljudi i konačno ispružiti leđa i bolne udove – a možda i malo odspavati.

*

Greškom službenice na kontrolnom pultu za tranzitne putnike dobila sam sedište u prvom redu ekonomske klase, ali u sredini, tako da svejedno ne mogu da ispružim bolnu nogu a da ne udarim u pregradni zid. Trebalo je da mi da mesto pored, do prolaza. Prebacim se na njega da ne bih stajala dok se putnici ukrcavaju. Nadam se da će putnik koji se još nije pojavio imati razumevanja kad vidi elastični zavoj na mom kolenu. Svakako, najljubaznije ću ga zamoliti da se zamenimo.

Sitna Kineskinja je vlasnica sedišta koje sam zauzela. Stjuard joj pomaže oko prtljaga, pa traži moju kartu.

„Ja sedim pored, ali sam…“, počnem, pokazujući mu kartu.

„…Ovo je gospođino mesto!“, upade mi u pola rečenice. „Molim vas da se premestite!“

„Da, znam, samo što ne mogu da savijem ovu nogu i zbog toga moram da sedim do prolaza“, uspem da objasnim pre nego što me on ponovo prozva da se premestim.

„Lejdi kojoj ste zauzeli mesto čeka!“, reče bespogovornim glasom.

„Ja se stvarno izvinjavam, ali molim vas da razumete da ne mogu tu da sedim – ne mogu da savijem nogu…“

„Ako budete pravili problem, pozvaću kapetana!“, odbrusi stjuard.

„Zašto vičete na mene i ljutite se, a nećete ni da me saslušate? Imam medicinski problem – nije hir.“

Jedva mi je dozvolio da i toliko kažem.

„Ne napadam vas“, odgovori ipak nešto blažim tonom.

I okrene se ka maloj Kineskinji da je upita da li bi možda sela na mesto u sredini.

Žena nevoljno pristane.

Zahvalim joj, no ona samo ponovi da me stjuard nije napadao.

„Zaista nisam“, potvrdi mladić, pa odjuri da pomogne drugim putnicima oko ukrcavanja.

„U redu“, odgovorim kad se ponovo vrati do nas. „Verovatno sam pogrešno razumela.“

Na to mala Kineskinja zakoluta očima.

*

Na graničnom ulazu – kompjuteri. Skeniram svoj pasoš, kliknem „No“ na sva pitanja o voću i povrću koje je zabranjeno uneti, kao i na ona o nedozvoljenim supstancama – i mašina mi izbaci potvrdu da sam dobrodošla u Australiju. Sa njom prođem i drugi kompjuterizovani sistem provere, pa odem da sačekam prtljag.

Kineska torba izgleda netaknuto – kao da sam je malopre upakovala. Ali zato su prorezi za nošenje kutije sa biciklom razvaljeni. Zavirujem kroz njih, pokušavajući da naslutim kakvo je stanje unutra. Opremu sam povezala, a odozgo sam sve dodatno prekrila pucketavom folijom – ušuškavši Zmajčeka kao pod jorganom. Ali prtljag se na aerodromima baca bez ikakve pažnje, i boga pitaj šta je oštećeno, a možda i ispalo.  

Još jedna provera, ovog puta sa živim ljudima. Kutiju sam morala da uspravim na kolicima da bih prošla između fiksiranih čunjeva, pa guram naslepo. Izvirujem iza nje kad shvatim da sam stigla do graničnog službenika. Predajem mu svoju propusnicu, a on je i ne pogleda.

„Da li putujete sami?“, upita me.

„Da, sama“, odgovorim.

„Izlaz tri“, kaže.

Vidim ispisan broj pored kog piše: „Exit“. Osvrćem se, očekujući da ugledam još neku kontrolu. Pripremila sam planiranu rutu po Australiji, odgovore na pitanja o tome kako se finansiram, čak sam ponela i nekoliko magneta sa ilustracijom mene na biciklu i mojim imenima na društvenim mrežama.

Ali nigde nikoga. Izlaz ovde znači ulaz – u Australiju.

*

Sedim na zidiću kod javnog parkinga i fotografišem bilbord za Australian Open. Novak u prvom planu, u pozadini dva-tri tenisera, a ispod tekst: „Epic Returns to the AO.“ Za dva dana je otvaranje i zbog toga je na aerodromu i oko njega nesvakidašnja gužva.  

Moj domaćin Milan zvao me je pre više od sata sa ulaza. Od tada se probija. Promašili smo se za jednu voznu traku – on nije mogao u rikverc, jer nova vozila nezaustavljivo nadiru, a ja nisam mogla kroz gužvu sa uspravnom kutijom na kolicima. Sad čekam da obiđe ceo krug ponovo i po drugi put uhvati svoj red do privremenog parkirališta. Ne mrdam, jer dovde dopire aerodromski wi-fi signal.

Najviše ima Indijaca, Kineza i drugih Azijaca, a za njima čujem i nemački, francuski, ruski, pa i srpski. Govore ga dvojica krupnih muškaraca, pa ih upitam odakle su.

„Iz Australije“, odgovore smejući se.

Porazgovaramo, ja im kažem za moj plan da izbicikliram ceo kontinent i oni zinu u neverici. Pitaju me za Instagram i Jutub da bi me pratili, pa mi požele srećno pedalanje i odu vozilom koje je došlo po njih.

Valjda će i moj domaćin uskoro uspeti da se probije.

*

Kuhinja miriše na sveže pečeni hleb. Crvenkasta korica posuta brašnom tera mi vodu na usta. I pre nego što sednemo za sto, otkinem komad. Hrska pod zubima.

Čekali smo da se Džordž, Milanov i Tinin dvadesetdevetogodišnji sin, vrati – a i inače se u ovoj porodici ručava kasno. Đorđe je košarkaš i igra gde ga ugovor odvede.

„Mi bismo se najradije vratili u Srbiju, jer smo penzioneri, ali želimo da budemo u njegovoj blizini. Ja sam ga pratio kad je igrao u Americi, u Kini, a bio sam najsrećniji kad je jedno vreme nastupao u Srbiji“, kaže Milan.

Džordž dobro govori srpski, iako sa australijskim akcentom.

Oko nogu nam se mota Branislav – Brani. U kuću je ušao zbog Džordža, i on ga je tako krstio po svom prijatelju s kojim je igrao u Americi.

Dopada mi se ova porodica. Zahvaljujem Vladi, mom drugaru još iz „pređašnjeg života“, što me je povezao sa njima. Niko od njih nije znao za moje putovanje, ali su zbog Vlade pristali da mi pomognu.

*

Kuća mojih domaćina od danas je puna gostiju. Osim mene, došao im je i mlad bračni par iz Adelaide – Aleksa, srpskog porekla, sa suprugom italijansko-filipinskih korena. Aleksa je sin Milanovog pokojnog prijatelja i blizak Džordžov prijatelj. Njih dvoje su došli na Australian Open – uzeli su karte za drugi dan, nadajući se da će gledati Novaka. Kolika je samo bila njihova sreća kada je objavljeno da srpski as baš tada igra.

Troje gostiju i troje domaćina – dvostruko više ljudi nego inače. I potvrda poslovice da kuća nije tesna kad su svi druželjubivi i tolerantni.

U nedelju, trećeg dana po mom dolasku, priređuju roštilj u dvorištu. Vreme je sunčano, pa Milan otkriva ceradu sa bazena. Tina, koja i inače svakodnevno sprema razne specijalitete, priprema sve za roštilj.

U goste stiže Milanova sestra, njen sin sa suprugom i unukom, te još nekoliko ljudi. Milan je roštilj-majstor, a pije se pivo, vino i domaća rakija. Posle ručka, mladi poskaču u bazen, a mi se rasporedimo po grupicama. Uglavnom se priča engleski, pošto su svi, osim mojih domaćina, rođeni u Australiji.

*

Ne mogu da se oporavim od džet-lega.

U petak, po sletanju, vučem se okolo iznurena i pospana. U nekoliko navrata uspevam da zaspim, ali sve nakratko, jer ne želim da zadržim stari ritam. Australija je deset vremenskih zona ispred Srbije, što znači da sad treba da spavam otprilike u vreme kad sam se tamo budila. Ako se budem izmučila jednu noć, sledeće ću valjda zaspati.

Međutim, to ne ide baš tako – barem ne kod mene. Naredna dva dana potpuno gubim ritam: niti znam kad spavam, niti kada sam budna. Iznurivala se, ili dremkala – ništa se ne menja. Organizam mi je u totalnom haosu.

To pospešuje i prehlada koju sam zakačila na prvom letu. Sedela sam do Kineskinje koja je kijala, šmrcala, kašljucala. A i klimatizacija je radila jako, pa je u avionu sve vreme bilo hladnjikavo.

Treći problem, ili prvi po vremenu pojavljivanja, i dalje je otečeno koleno. Nije bolno, nije crveno, nije zahvatilo list noge, već se čini da je posledica akutnog išijasa i forsiranja. Kako god, mirovanje i oblozi čine se kao najdelotvorniji lek – kad već nisam stigla da odem lekaru uoči polaska.

Prvobitni plan mi je bio da ostanem tri dana i da u ponedeljak krenem da pedalam. U nedelju je jasno da ne mogu da krenem, pa mi moji domaćini velikodušno nude da ostanem dok se sasvim ne oporavim. Ne samo što žele da mi pomognu nego im je, kako kažu, zanimljivo i naše druženje, to što volim da budem sa ljudima i pričam. Ovo potonje i previše – ako se ja pitam.

Prihvatam njihov poziv, zahvalna.

*

U medicinskom setu imam Zolpidem za spavanje. U Srbiji je poznatiji pod nazivom Sanval. Reč je o snažnom hipnotiku za brzo uvođenje u san. Dejstvo leka traje do dva sata, a zatim se potpuno razlaže u organizmu. Nije kao sedativi koji vas čine mamurnim i naredno jutro, pa i dan posle.

Popijem jednu tabletu od pet miligrama – ali ne deluje. Dva sata kasnije popijem drugu. Ni ona ne deluje. Uzmem i treću – ali san nikako neće na oči, a već je dva iza ponoći. Ustanem i drmnem jednu rakijicu, šabačku. I – najzad deluje!

Budim se posle podneva, u 12.30! Ne pamtim kad sam prespavala pola dana, još od studenskog vremena. Izlazim iz sobe i javljam se Tini, koja posluje po kuhinji. Gleda me zabrinuto.

„Kako si?“, pita me.

„Odlično, iako sam preterala!“, odgovorim.

Tina me gleda sumnjičavo.

„Znaš, čula sam noćas buku iz tvoje sobe, oko četiri. Mislila sam da je Branislav ušao, pa sam otvorila vrata. Zatekla sam te kako stojiš pred američkim plakarom i otvaraš i zatvaraš vrata. Pričala si nešto o tome kako ti bicikl nije bezbedan. Pozvala sam te po imenu, a ti si se okrenula i pitala me zašto sam ušla u tvoju sobu. Zatim si se vratila u krevet. Ne sećaš se toga?“

„N-ne!“, odgovorim.

Pokušavam da obradim to što mi je ispričala. Poslednje čega se sećam je da sam legla nešto posle dva, posle one rakijice. I prilično sam sigurna da sam odmah zaspala i da se nisam budila do maločas.

„Nikad ranije mi se to nije desilo!“, kažem.

„Živiš sama, ne možeš da znaš“, primeti Tina.

„Da, tačno, ali nebrojeno puta sam spavala u zajedničkim spavaonicama ili delila sobu sa nekim. Nemoguće da za sve ove godine to niko nije primetio“, odgovorim. „To je sigurno zbog kombinacije tableta i alkohola.“

Pitam ChatGPT za posledice mešanja rakije sa Zolpidemom. Jedna od prvih koje nabraja je – mesečarenje. Dakle, mesečarila sam. Ustala sam u snu i otvorila taj ormar, umišljajući ko zna šta.

Auh.

ChatGPT mi daje dva broja telefona u Australiji – za prijavu svih vrsta trovanja.

„Ma šta ima da zoveš“, kaže Tina. „Znaš od čega je, nemoj to više da radiš i bićeš u redu. Mislim, ako se sad dobro osećaš?“

„Bunovna sam, ali valjda je to normalno kad popiješ toliko hemije i prespavaš pola dana“, odgovorim.

Prolazi nekoliko sati dok na kraju ne prelomim da ipak okrenem jedan od onih brojeva. Čim ispričam šta mi se desilo, stručnjak sa druge strane potvrdi taj uzrok.

„Skoro svaki drugi koji pomeša alkohol sa Zolpidemom prijavi nam mesečarenje“, kaže.

„Sad mi je malo lakše. Ali problem je u tome što ja treba da kampujem sve vreme tokom mog putovanja. Nekad i u divljini. Šta ako se to ponovi? Jako sam zabrinuta“, priznam ljubaznom glasu s druge strane.

„Nemate čega da se plašite, skoro je sigurno da se neće ponoviti – samo nemojte to više da radite“, ohrabri me.

Zatim mi poželi srećan put i dobar provod u Australiji.

*

Dan i po provodim u pakovanju bicikla i stvari. Sve je novo – i moj dvotočkaš, i bisage, i prikolica, i ključni delovi opreme – a nisam imala prilike da ih testiram. Uzdam se u staro iskustvo, dok ne steknem novo.

Milan mi predlaže da siđem na biciklističku stazu i da sve isprobam. Kaže da ne sme da me pusti tek tako na put. I sam naduva gume svog bicikla koji je ko zna kad vozio poslednji put, a ja natovarim pune bisage i krenemo.

Usput svratimo do vulkanizera – jer mala pumpa koju imam nije najpogodnija za široke gume mog bicikla i prikolice. Zatim na pumpu, da natočim benzin za moj gorionik koji radi na sve vrste tečnih goriva.

Na stazi, vozi iza mene – da bi pratio dokle će mi volan vrludati. Objašnjavam mu da se to uvek dešava kad posle dugo vremena sedneš na natovareni bicikl, ali Milan je odlučan – dok ne budem uspostavila balans, nema polaska.

Kroz dvadesetak minuta imam punu kontrolu na biciklu. Trebaće još malo vežbe sa prikolicom, ali već znam kako se ponaša u krivinama, kako kad guram Zmajčeka unazad, kako kad hoću da se parkiram.

Bolje što sam to sve testirala ovde – za slučaj da je trebalo nešto dokupiti, ili popraviti. Tasmanija je prilično bogu iza nogu.

Sutra prelazim tamo.

*

Nikad više pilule za spavanje. Sećam se jednom, negde u Meksiku, nakon mog prvog kursa Vipasana meditacije, kad mi se poremetio san. Otišla sam na privatnu kliniku da zamolim doktora da mi prepiše nešto za spavanje. Lekar je bio mlad i i imao dobar smisao za humor.

„Ako hoćete iskreno“, rekao je, „bolje je da drmnete jednu tekilu, nego da unosite hemijsko smeće.“

Ali ja ne volim jak alkohol – pivo je moj maksimum. Najbolje je da žrtvujem noć ili dve, dok se ritam sam ne uspostavi. Posle, kad budem počela da okrećem pedale, biću toliko umorna da ću spavati bez problema.

I noć uoči prelaska trajektom na Tasmaniju tako i uradim. Mučim se do posle tri ujutru, ali na kraju nekako zaspim i odspavam par sati do ukrcavanja. U kampu u Devonportu, gde sam se smestila, isto to radim već dve noći – čekam dok mi san prirodno ne dođe.

I prehlada je u međuvremenu gotovo sasvim prošla. Koleno se stabilizuje. Još dan-dva – i moći ću da započnem svoju veliku australijsku avanturu.

——————-

*U Kini su i Google i oko 2000 američkih sajtova zabranjeni i na njih se može izaći samo ukoliko imate VPN – preusmerivač IP adrese.