Ulazak u svaki state kao novo iskušenje. Isti narod i jezik, ali mnogo toga drugačije. Upoznati razlike što brže i bezbolnije kao najvažniji putnički zadatak. Mera bezbednosti na drumu u matematičkoj proporciji sa poznavanjem lokalnih pravila. Oči su rotacione kamere za prikupljanje podataka. Valja otvoriti četvore, širom, i na leđima. Ali pehovi se dešavaju nezavisno i od najboljih radara. Dovoljan je samo tren nepažnje za previđanje polomljene žice koja se zabada u menjač, blokirajući ga. Dalje nećeš moći! – iscerena kultna replika nasred uspona, dok putnica ne ispušta nadu u lako rešenje problema. Stopiranje bez boljeg izbora, samo da se...
Ovaj sadržaj je dostupan samo pretplatnicima
Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se prijavite ili da kupite pretplatu.
Uh …..
Cekala sam dugo na javljanje ali shvatam da je tezak period iza tebe…. ovih meseci nedelja dana ….i nadam se da najbolje tek dolazi
Hvala ti za dugo cekani blog mozda najteze citani za mene .
Ostade mi jedino da te citiram
“ ….moc regeneracije uz sposobnost prilagodjavanja kao najbitniji uslov za opstanak….“
….“ neophodno je prebacivanje u mod pozitive , kroz prihvatanje uslova na koje ne moze da se utice…“
Bilo mi je baš teško, nijednom do sad nisam izgubila motivaciju, to je bilo prvi put.
„Ponovno upoznavanje jutara bez motivacije kao u vreme pre Puta.“
O? Zar? 🙂
Vidiš, ne verujem ti. Ne zato što ne mogu verovati osobi poput tebe, naprotiv, već zato što ja vidim nešto drugo u ovom času što ti ne možeš u ovom trenutku sagledati na isti način, jer ti si akter, ja sam daleki posmatrač. Ako sam mogao da u par situacija sagledam stvari izdaleka, koje si ti sagledala tek u raspletu, daću sebi za pravo da ti malo sad „solim pamet“ 😀
Nisi ti ostala bez motivacije, ti si na kraju jednog velikog dela koje ti je odnelo godine velikog truda koji je imao za svrhu da te dovede do zacrtanog cilja. I svi mi imamo te puteve do ciljeva, ali je tvoj cilj bio veoma krupna stvar, a put ka ostvarenju još krupniji zalogaj. I sada si tu. Na cilju. I naravno, ispumpaš se poput balona, i kao što ti reče doživiš „Neminovnost trenutka kad se više ne može sve što se moglo ranije. Bude sigurno i ranijih upozorenja i najava, ali ućutkanih egom u besmislenoj igri nadigravanja između mogućnosti i želja. Noć nije kriva što se preko nje dogodila promena, kao ona kap, poslednja pre prelivanja.“ Vidiš, ja sagledavam nešto drugo. Završila se jedna epoha, jedno veliko putovanje, dosegnut je cilj, a iza cilja više ne vidimo ništa. Naprosto, ostvaren je. I onda splasne u nama svaka ideja da se nešto može dalje. A pričali smo jednom, ti i ja. Kada sam se ja našalio i pitao šta je sledeće? Afrika? Pa si mi odgovorila da je to suviše opasno za bicikl, i čak i neostvarljivo jer se kroz Saharu ne može pedalama. Ali da je zato moguća Australija kao sledeća tačka.
E, o ovome govorim. Kao deca koja se raduju Novoj Godini, pa kad prođe doček i raskiti se jelka, sve ponovo bude kao što je bilo pre (ti kažeš „upoznavanje jutara bez motivacije kao u vreme pre Puta.“)
Bojim se da ne preteram sa brojem karaktera u komentaru, pa ću nastaviti u komentarima na komentar.
E, nema mog komentara dok ne bude odobren. Svejedno, nastavljam u novom.
Dakle, dostizanje velikih ciljeva nosi ogromnu radost u samom trenutku kada nastane. Ali, nakon toga, praznina je neminovna, jer velike ciljeve ne dostiže bilo ko. Za velike ciljeve je potrebno ogromno srce, OGROMNA volja i jednako OGROMNA rešenost. Što je sve to ogromnije, ogromnija je i praznina koja nastaje potom. Ali, to je privremena stvar za tebe. Ti si „neskrasiva“. Neizdrž ti neće dozvoliti da predugo budeš prepuštena tome da ti se ništa ne događa. Taj „nesmir“ koji je tvoj krst, tebe će uskoro poterati dalje. Možda na drugačiji način, manje naporan za tvoje telo i duh, ali ćeš ići dalje. Samo pričekaj pa ćeš se i sama složiti.
Znaš kako? Kosmički smisao nije u tome DOSTIĆI CILJ, već TEŽITI KA. Upamti. To ti je kao ono pravilo u fizici da iz Tačke A nije moguće ikada stići u tačku B, jer da bi prešao put, ti moraš preći prvo njegovu polovinu. Zatim polovinu preostalog puta, pa polovinu preostalog… i tako beskonačno. E, to si ti, draga moja. To si ti. Samo ti sada treba malo odmora, introspekcije i retrospekcije, pisanja, susretanja sa ljudima koje odavno nisi videla i onima koje još nisi videla 😉 (da se proceni jeste li jedni o drugima doneli ispravne zaključke tokom tvog Putovanja?) 😉 a onda će jednog jutra samo zazvoniti zvonce u tebi, skočićeš iz kreveta, pronaći u ostavi ili garaži svoj verni bicikl, šator, gedžete i krenućeš. I svi mi ćemo biti i dalje tu. Na daljinu, kao i sada, ali tu 🙂
Hajd sad… 🙂
Taj gubitak motivacije nije vezan za stizanje na cilj, jer do cilja nisam stigla, pošto cilj nikad nisam ni imala, osim onog da živim van sistema i od svoje kreativnosti. Naprosto, promene su započele još onomad u plemenu Mamosa i od tada se krčka ta ideja o završetku ovakvog načina putovanja i okretanja nečem mnogo mirnijem, a koje će mi omogućiti da se bavim sobom, duhovnošću i pisanjem. Za 13 godina nikada nisam ništa slično doživela, a ko šta radi, ja samo sebe posmatram i osluškujem i tumačim. Sasvim sigurno nijue stvar do praznine zbog stizanja na cilj, već spoznaje, koja je trajala dve godine, da me ovo više ne zanima. Kako i zašto, ne znam, naprosto me ne zanima. Ja i dalje volim i da kampujem i sve, ali to je stara navika, ne vidim nijedan jedini razlog više zašto bih to dalje radila. I ovo sad što radim je više teranje da makar simbolično završim započeto (Panamerikanu), nego što me zaista pali da vozim po Aljasci.
Ono drugo što sam pomenula u poruci koju sam ti slala – o spoznaji da se verovatno nikad neću sasvim smiriti, nešto je sasvim drugo i to će sačekati da vidim kako će biti rešeno. Ja sve puštam da se reši samo, iz mene, kako moje biće oseti. Prilično je sigurno da će smirivanje biti teško, a možda i nemoguće, te da će uvek biti neka kombinacija sa putovanjem, ali to ne znam. Ja sam prethodnih 13 godina živela u jednom modu, na koji sam se super navikla i u kome sam bila super komforna, a iz rutine se teško izlazi, čak i kad je manje zanimljiva od ove moje. Ali ja sam uvek bila tip koja kad nešto preseče, to je kraj, naprosto prestane više da postoji za mene.
Dobro je praviti povremeno rezove koji nas oslobađaju nečega na šta smo navikli. Ljudi se toga boje, uglavnom, i radije čitavog života robuju sopstvenim navikama.
Kad god sam napravio jasne rezove u životu, ne da mi nije naudilo već su mi se otvorile nove opcije. I što ne najvažnije, ti rezovi su me smirili. To mu dođe kao nekakvo oslobađanje. Blago se okrenem za sobom, sumiram taj segment života, izvučem zaključke i odem dalje. I nikad se nisam pokajao kada sam presecao. Uvek sam imao osećaj da je ogroman teret spao sa mene i bilo mi je mnogo lakše da nastavim dalje. I to je ubek bio tako dobar osećaj 🙂
Čoveče, kakav blog, kakve misli, rečenice. Fenomenalno! Kasnim sa čitanjem, pa se tek sada javljam. Do skorog viđenja budi mi zdravo.