Kalifornijska pustinja
24.04.2023
Došla sam pred sam kraj sezone cvetanja kaktusa, kada se pustinja pretvara u nepreglednu baštu. Godinu dana očekivana kiša štedro je zalila zemlju, a duboke žilice kaktusa posrkale su vodu žudno kao deca koja slamčicama izvlače poslednje kapi iz svojih sokova. I onda su sa vrhova bodljikavog rastinja prhnule jarke boje, nestvarne u tom ogoljenom pejzažu kao fatamorgana i kratkoveke kao i svaka iluzija.
Zastajem svaki čas, siđem sa bicikla i uđem u taj vrt da fotografišem neki cvet, a onda ugledam drugi, pa sledeći, te krenem namamljena sve dublje u pustinju dok se ne prisetim da sam ostavila bicikl na putu i da bi valjalo da se vratim. Zavodljiva je pustinja, i u toj svojoj primamljivosti može da bude opasna.
Težak je uspon na nekoliko stotina fita, koje i ne pokušavam da pretvorim u metre nadmorske visine, svesna koliko te brojke ne znače ništa i koliko je samo subjektivni osećaj merodavan kada se govori o naporu, kao i o bilo kom drugom osećaju. Izgleda da pustinja briše sve veštačke konvencije kojima tako ponosno baratamo, pokazujući nam besmisao svega što je ljudski um pokušao da premeri i definiše brojevima.
Ovo je sadržaj za pretplatnike!
Kao pretplatnik, imate pristup sadržajima koji nisu dostupni drugima: svim tekstovima i galerijama fotografija na sajtu, a prvi premijerno gledate vlogove na mom Youtube kanalu, kao i neke videe koji nisu namenjeni javnosti.
Prijava / Registracija
“….Americi učini vrednim pamćenja, da nisam imala srca da im kažem kako je, u najmanju ruku, moja mama pravila deset puta ukusniju pitu sa jabukama.” – Koliko me je ovo nasmejalo. Meni se iz nekog razloga ovakve situacije baš često dešavaju na putu. Naravno ne uvek sa pitom. 😉 Iz prvog dela posta, deluje da su pravila jako bitna. Svuda i za sve. To mi je iznenađujuće. 🙂 “Nisam raspoložena za tužne priče, a i žurim. Svi ponekad donosimo neke ne baš pohvalne odluke, zbog kojih nam još u trenutku kad ih objavimo bude žao, a možda se čak i… Read more »
Ljudi koje srećem totalno mi menjaju mišljenje o Anericu. Migla bih da kažem da Amerika po svemu luči na sebe iz filmova i te mas kulture koju pominješ, osim po ljudima. Ne mogu da kažem da sma imala stereotip o njima, naprosto nisam očekivala ništa posebno, međutim, da li je mene Amerika tako prihvatila ili svakog tako prihvata (van tih gradova), ne znqm, ali videćeš već u sledećem blogu koje je to ludilo od gostoprimljivosti i pomoći koji dobijam na svakom koraku.
Srecno dalje ;)! Puno pozdrava
Hvala!
Uh kakva desavanja , ipak se sve dobro zavrsava i to je najvaznije , muzika svakako pomaze kad god je tesko a sa vetrom je najveca borba koliko vidim Nadam se da ce na daljem putu biti bolje Jushua Tree je najbolji izbor trenutno koji si napravila , mislim da ne treba propustati takve prilike koje kako kazes se desavaju sada i ko zna da li ce biti jos prilika za njih . Jos sreca da sve to kolima obilazis i u zenskom drustvu Neverovatno koliko je skupo naspram svih ovih zemalja koje si prosla na ovom proputovanju , zelim… Read more »
Pa da, skrene misli.
Sve zavisi na koga čovjek naleti. Kako tamo, tako i kod nas. Jedna strankinja na razmjeni kod nas me je upitala zašto su pokušali u slastičarni da joj naplate sladoled više nego što je pisalo na računu (i zaista jesu), pa sam joj objašnjavala da je naletjela na takvog konobara – da to nije imalo veze ni sa nama kao nacijom, ni sa slastičarnom. A drugi put sam crnkinji pokazivala grad – neki čovjek se osjetio slobodnim da joj priđe i počne nešto da lupeta. Elem, ja sam oduševljena koliko ima divnih ljudi! 🙂 Svaki dan me iznova tvoje objave… Read more »
mamljiva je vaša stvarnost u opisu putujuća… što se ono pak Amera tiče , daleko im bila njina kuća …gđo Snežana
Ja pišem o običnim ljudima, iz iskustva sa njima, ne o politici Amerike i ponašanju te zemlje na svetskoj sceni.
Uf, čoveče. Početak teksta mi je baš digao pritisak, pa onda onaj dobri Samarićanin sa pričom o poštovanju pravila (setih se Čorbine pesme „Pravila, pravila“. Očigledno je da je moralo da se otrojči, pa da nastaviš putovanje, koliko toliko, normalno. Idem na sledeći blog, u velikom sam zaostatku 🙂
Gđa Snežana, ovo mi je jedan od najdražih blogova. Sretno dalje kroz Ameriku!