Još prvog dana po dolasku u Zipolite shvatila sam da tu neću moći da radim. Utičnice su se nalazile u delu kampa sa mnogo posetilaca i da bih dovela struju do mog šatora morala bih da kupim barem dvadeset metara dugačak produžni kabl. Uz to, nije baš radna atmosfera sedeti ispred šatora u kamperskoj stolici i kuckati po ceo dan dok oko vas protrčavaju poludivlja deca nomadskih parova, usput otresajući slane kapljice sa svojih mršavih tela, sa neba ateriraju ptice na vaše zalihe hrane i, uopšte, na sve strane oko vas nešto se kreće, raduje se, vrišti, skače, kidiše. Za...
Ovaj sadržaj je dostupan samo pretplatnicima
Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se prijavite ili da kupite pretplatu.
Ne znam kako sve to stižeš obaviti. Uvijek sam ugodno zapanjena tvojim izvrsnim i opsežnim textovima. A kako su i pitki i čitki, divim se tvom umijeću pisanja, ja pol ure pišem ovaj komentar.
Uživaj
Sad kad mirujem nije teško (osim što sam se olenjila), ali kad putujem jako je naporno. U Americi će biti veliki problem, jer nemam da platim kampove i kampovaću na divlje, pa iako imam dva solarna panela (specijalno kupila drugi zbog USA) i dve ogromne baterije za punjenje laptopa, biće to jako teško. Ali videćmo, naći ću neko rešenje.
Hvala puno na komplimentima 🙂
Svidela mi se prica o kornjacama. Vise volim kornjace nego ljude. A sve sam to vec gledao na tv ali lepse je kad se ovako opise nego gledanje. Volim i ljude ali to nema veze sa temom.
Lakše je voleti životinje nego ljude 🙂
Ja sam bila baš dirnuta ovim majušnim bićima. Predivno iskustvo, zaista to treba doživeti.
Mene su svi blogovi koje nam tako velikodusno pruzate odlicni ali ovaj me se nekako posebno dojmio. Kao da se osjeca neki novo steceni mir. Sretno u svim odlukama I realizaciji!
Hvala, draga Renea. Radim na miru u sebi a sad i fizički mirujem, što verovatno doprinosi još jačem utisku smirenosti 🙂
Draga Snežana, divno je ovo iskustvo sa kornjačama. Baš sam uživala gledajući snimke. I ako sam priloge o njima gledala više puta na tv-u ipak je ovo lično iskustvo nešto posebno. Kažem lično mada je u stvari tvoje, ali tako biva kad nekog „usvojiš“ kao blisku i dragu osobu i raduješ se njenoj sreći, ponosan si na njene uspehe i brineš kad joj nije sve potaman. A koliko vidim po komentarima nisam usamljena u tome, ima nas ovde fino društvo. Zato ti zadajem jedan odgovoran zadataka: budi sebi a i nam dobro i zdravo.
Veoma volim da čitam tvoje knjige, zapravo imam ih sve, a najdraži su mi „Zemljani“. Kupovala sam ih i za poklon prijateljima i svima se dopala. Bilo bi divno da nađeš vremena i motivacije da napišeš i drugi i treći i … nastavak, ali prvo se lepo odmori, a kad te i ako te jednog dana inspiracija ponese napiši nešto novo. To ti tako dobro ide.
Sjajno je što si sebi dala vreme za odmor i uživanciju jer svima treba vreme da napune baterije i presaberu se šta im je dalje činiti. Lepo ti je ovo mestašce gde si sada. Na snimcima sam videla da je obala prava divota i za svaku plažersku aktivnost pogodna: peščane plaže za duge bosonoge „štrafte“, za odmor i kupanjac onaj fini plažuljak ušuškan u stenama i zaštićen od direktnih talasa i na kraju stene ko poručene za sedenje i uživanje u pogledu na more i talase. Fotke su ti divne.
Hvala, Majo, na ovim lepim rečima podrške i na razumevanju.
Svedočenja II će svakako izaći, ali ne sad kao što sam se nadala (mada je bilo i nerealno za tako kratko vreme), već krajem ove ili početkom naredne godine.
Kad god stignu „Svedočenj II“ jednog sigurnog čitaoca imaš.
Svaki tvoj blog je praznik, potpuno uživanje. Neka milina/topluna me obuzela dok sam ovo čitao – od tog fantastičnog doživljaja puštanja mladih kornjača u okean, do tako detaljnog opisa svega kroz šta prolaziš posle kursa vipasane.❤️❤️ Srećno Snežo!
Hvala na čitanju, Vojo! ❤️
Veoma dirljiva priča o kornjačama! Kao i uvidi nakon sna. Kao što je govorio humanistički psihoterapeut Carl Rogers, What is most personal is most universal, tako i mi u vašim ispovestima čitamo i sebe. Hvala na tome!
Lepa misao, nisam je čula ranije, iako zvuči poznato, ili je barem nisam čula u tom obliku niti sam znala čija je. Hvala 🙏
Divno, zivopisno, nadahnuto, licno… put spoljasnji i unutrasnji, poziva na razmisljanje i zaranjanje u sopstveni okean.
Sledi sopstvenu zvezdu!
Hvala puno. Nema druge nego da je sledim 🙂
Pauza u pedaliranju prija svakako i verujem da odmaras i uzivas zasluzeno i da ces doneti prave odluke sta i kako dalje .Amerika te ceka ima puno nasih tamo i verujem da ces imati uvek podrsku i pomoc od njih a i od drugih dobrih ljudi . Svaki dan je nova prica i sve je kao u raju kada si pored oceana , samo disi duboko, uzivaj polako i budi zdrava
vipassana matorog me neće, no pivkanom kad se obeznanim….. eto meni Zipolit nudista… gle Pacifik…..tu i Akva Blanka …. (kornjačica supe) s’kojom se sludjen….. u trenu rasanim
Divno pišete, zaista. Mene zanima da li ste uvek imali taj talenat ili smatrate da se pisanje vežba?
Hvala, Lea. Ne znam odakle počinje to „uvek“, ali da se vratim do škole, kad nisam bila nikad dobra u pisanju onih pismenih sastava, meni je 45 minuta ili 90 min bilo premalo vremena, a i teme su mi bile idiotske, tako da sam uvek imala neke četvorke. Onda sam upisala književnost i posle studija pobedila sam sa rukopisom prve knjige na jugoslovenskom najčuvenijem konkursu koji je organizovala Matica srpska. Bila sam, kao i svi sa tog konkursa, „mlada nada“, ali narednu knjigu objaila sam tek deset godina kasnije i premda je izdavač bila Narodna knjiga, nije prošla zapaženo, premda moj urednik i kritičar, Vasa Pavković, tvrdi da su priče odlične i da ih i 20 godina kasnije pamti iako je pročitao u međuvremenu hiljade knjiga.
Otkako pišem blog, primetila sam da sam se raspisala. Postalo mi je neuporedivo lakše da se izrazim, iako blog i sve to što pišem, ne bih baš nazvala književnošću. Većina ovih tekstova su „prva ruka“, kako se to zove. Kad je reč o knjigama koje sam u međuvremenu objavila, samo poslednja od njih, Planeta Japan(aca) imala je ozbiljne pretenzije, tj. mogu je nazvati književnošću i bila je u najužem izboru za putopis godine za nagradu Lj. Nenadović 2021.
Sve u svemu, vežba puno znači, čitanje dobrih pisaca je presudno bitno za formiranje ukusa, vreme je takođe bitno, jer mora se imati vremena za pisanje, ali sigurno je neophodna i doza talenta.