Planeta Japan(aca)

25.08.2020Planeta Japan(aca)

Završila sam rukopis knjige Planeta Japan(aca), pročitao ga je urednik Dragan Milenković, naš poznati japanolog i nekadašnji direktor I.P. Prosveta, koji knjigu opisuje kao“ drugačiju i pravo osveženje na našoj putopisnoj sceni“. Rukopis se trenutno nalazi na lekturi, a ilustrator radi na mapi koja će omogućiti čitaocima da i vizuelno prate moje kretanje po Japanu.

Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana, ili od Hokaida do Okinave.

Tokom tih šest meseci kampovala sam u parkovima i šintoističkim hramovima, spavala u autobuskim stajalištima i kapsula hostelima, upoznavala neke (ne)obične Japance, bila gost u kućama ljudi koji su me sa ulice svraćali na noćenje, prisustvovala ceremoniji čaja, degustirala originalni japanski suši, okonomijaki i remen, ušla u autentična samurajska sela i čuvene zen vrtove, pila sake i gledala kako se proizvodi, videla neke od najvećih prirodnih lepota i kulturnoistorijskih znamenitosti Japana, posetila Hirošimu i pričala sa svedocima koji su preživeli eksploziju A-bombe, bila sprovedena policijskim kombijem u Nagasaki, gledala sakuru na Okinavi, vozila se monorejlom i podvodnim tunelima između ostrva… I mogu da kažem da je, od svih zemalja koje sam posetila tokom svog skoro deceniju dugog bicikliranja oko sveta, Japan zaista zasebna planeta.

Pretplata traje do kraja oktobra, kada je planirano da knjiga izađe iz štampe.

(Odlomak iz knjige:)

Volonter se zove Masaaki Murakami i nije vodič, barem ne licencirani. Dobrovoljno je ovde već više od dve godine. Zahvaljujući svakodnevnom kontaktu sa stranim turistima, engleski govori dosta dobro.
Iako ga ništa ne pitam, počinje da mi priča:
 
Ovde gde stojimo nalazio se centar grada, a bomba je eksplodirala iznad tadašnjeg groblja. Amerikanci su gađali most i promašili su svega trista metara, što je fascinantno s obzirom na tadašnju navigaciju. Jedan čovek preživeo je u podrumu zgrade koja je odavde udaljena samo dvesta metara. Betonski zid zaštitio ga je od visoke temperature, ali je potom, kada je izašao, bio ozračen. Oboleo je od raka, ali ipak je poživeo još trideset sedam godina.
 
Pokazuje mi na drugog preživelog, starca koji hrani vrapce. Njega svi znaju po nadimku ‘hranitelj vrabaca’. Kada je A-bomba pala, bio je dečak od deset godina. Srećom, nije se nalazio u samom gradu, već malo dalje u brdima. Ali njegova sestra je tada poginula. Bile su joj dvadeset četiri godine.
 
Priča mi kako se u to vreme nije znalo mnogo o radijaciji, pa su ljudi, tražeći svoje bližnje koji su postradali, dolazili direktno na mesto eksplozije i tu su bili ozračeni. Umirali su dugo, u mukama.

Prilazi nam hranitelj vrabaca. Dvojici mladića daje flašice soka.
„To radi svaki dan“, kaže Masaaki, sa simpatijama.
I nudi mi svoj sok. Odbijam, ali sva trojica navaljuju da prihvatim.
Masaaki drugu flašicu daje svom drugu. I on je cikloputnik kao i ja. Putuje već godinu dana po Japanu. Povremeno stane negde i igra bejzbol, da bi zaradio za nastavak putovanja.
Krećemo prema zidiću iznad reke, da tamo sednemo. Massaki me usput pita odakle sam.
„Iz Srbije?“, uzvikne iznenađeno.
I počinje da traži nešto po svesci ispred panela sa fotografijama. Kad pronađe, pokazuje mi listu na kojoj je unet broj posetilaca iz svake zemlje sa kojima je onaj preživeli razgovarao. Iz Srbije ih je bilo 28 do sada.

Sedimo na betonskoj ogradi iznad Motojasu reke.
„Odakle ima najviše turista?“, pitam Masaakija.
„Iz Australije, zatim iz Amerike“, odgovori.
„Šta kažu Amerikanci kad im sve ovo ispričaš?“
„Svi se izvinjavaju, žao im je.“
„Misliš da su iskreni?“
„Jesu, ovi koji ovde dođu jesu. Inače ne bi ni došli.“
„U pravu si.“
Malo poćutimo, pa ga onda upitam kako objašnjava toliku popularnost svega američkog u Japanu. Svi igraju bejzbol, jedu džank-fud, slušaju američku muziku, čak su i oznake putnih ruta kopija američkih.
„To je uticaj naše vlade. U medijima se uvek tvrdi kako su Amerikanci dobri, kako je to dobra zemlja, i da su nam oni prijatelji, a i mi njima.“
„A šta ti misliš o tome?“
Smeje se.
„Dok sam studirao, dok nisam počeo da volontriam ovde, i ja sam mislio kao i svi. Onda sam počeo da srećem turiste iz raznih zemalja i da slušam različite priče. Tako sam, recimo, saznao i da je Srbija bila bombardovana. I počeo sam da pravim razliku između vlada i naroda. Ja imam odlične prijatelje Amerikance, iako je njihova vlada zločinačka. Ali naša vlada nam servira preko medija priču da su nam Amerikanci prijatelji, i mi njima, da smo mi partneri, a to nije istina. Japan je mnogo manji od Amerike i ne možemo da budemo prijatelji nakon svega što su nam uradili. To je budalaština.“
Masaaki priča pomalo nepovezano, čini mi se da je čak i planuo, koliko to jedan dobro vaspitani Japanac može sebi da dopusti u javnosti, pred strancima.
Pitam ga kako se o tom događaju uči u školama, budući da je Japan bio na strani nacista u Velikom ratu i da je njihova vojska počinila mnoga zla i pobila stotine hiljada ljudi.
Mladić se namršti.
„Samo površno se uči, jedva se i pominje taj period“, kaže.

Čovek koji je sve vreme sedeo ispred ograde Kupole atomske bombe i podučavao strance kako se pravi origami, prilazi našoj grupi. Tek sad, vidim da ima biciklističke helanke, dres i kačket.
„Hej, pa i vi ste biciklista!“, uzviknem.
I on oko vrata nosi oznaku da je volonter. Na ovom mestu, to znači i da govori engleski.
Čovek zagleda moj bicikl, proučava svaki detalj i usput me zapitkuje o težini, opremi, ruti. Potom odlazi po svoj brzinac. Primetim da na volanu ima zvončiće, što sam videla vše puta kod japanskih biciklista.
„Da, to je ovde uobičajeno. Japanci smatraju da je nepristojno trubiti nekom iz kola ili zvoniti prodorno sa bicikla, pa zato mi, bajkeri, nosimo zvončiće.“
Eto objašnjenja zašto niko u ovoj zemlji ne koristi sirenu u saobraćaju. Hvalim taj njihov običaj, a oni se smeju, polaskani.
Utom, čovek skida dva zvončića.
„Za vas, poklon“, kaže. „Na njima piše da donose sreću.“
„Ah! Vi Japanci ste neverovatni!“
Poklonio bi mi i dodatak sa svojih menjača koji svetluca, te ujedno služi i kao svetlo. Ali ne znamo kako bi se to moglo montirati na moje menjače. Na kraju ga ipak odgovaram od te ideje.

Masaaki mi se hvali intervjuom koji je dao za Nacionalnu geografiju.
„Intervju je objavio unuk Pola Tibetsa. Znate ko je on?“, upita me.
„Čovek koji je bacio A-bombu na Hirošimu?!“, odgovorim u neverici.
„Da, on. Njegov unuk živeo je dugo u Japanu, a nedavno se vratio u Ameriku. Eto, mi smo dobri prijatelji, ja njega ne mrzim, iako sam rođen ovde i neki moji rodjaci su poginuli od bombe.“
Naježim se, a i zaplakala bih.
„Dođite da vam nešto pokažem“, pozove me mladić.
Krećem za njim kroz park, pa preko ulice, prema zgradi na mestu iznad kojeg je bomba eksplodirala.
Pokazuje mi groblje, koje se i tada tu nalazilo, i kamenu statuu, koja je ostala neoštećena nakon pada bombe, iako je od visoke temperature delimično pocrnela.
 
Zastajemo kod jedne table na kojoj je odšampana priča o izvesnom Šeišimaru. U njoj se pripoveda kako je taj mladić 1111. godine negovao svog oca na samrti. Ovaj je umirao od rana zadobijenih u boju, ali je podučavao svog sina da se ne sveti njegovim neprijateljima i da ih ne mrzi. I mladić je radio kao ga je otac podučio. Mnogo godina kasnije, postao je osnivač čuvenog budističkog reda Jodo, a njegovo ime je Honen Šonin.
„To je priča o japanskom oproštaju. S tim što bi njen naslov – Oproštaj i zaborav – trebalo da glasi samo Oproštaj. Mislim da ne treba zaboraviti, ništa ne treba zaboraviti, ali moramo praštati.“
U povratku u park, priznaje mi da se boji dana kada će sve žrtve i preživeli umreti.
„Ko će moći da nam potvrdi da se sve to zaista i dogodilo?“
Stresem se na tu pomisao. Na falsifikovanje istorije. I negiranje.
Koliko ovaj mladić zaista ima godina kad tako razmišlja?
 

Subscribe
Notify of
guest
4 Komentari
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
ljiljam
ljiljam
4 years ago

„U povratku u park, priznaje mi da se boji dana kada će sve žrtve i preživeli umreti. „Ko će moći da nam potvrdi da se sve to zaista i dogodilo?“ Stresem se na tu pomisao. Na falsifikovanje istorije. I negiranje. Koliko ovaj mladić zaista ima godina kad tako razmišlja?“ Ovo je bas pravo u centar. Koliko istinito. Gledam nedavno jednu dokumentarnu seriju BBC-ija novijeg datuma, oko 2010., o Imperiji Habzburga i negde pri kraju se kaze da su se za oslobodjenje Beca zajedno sa vojskom Habsburga borili i Hrvati i Crnogorci. Nijedna rec o Srbima. Samo jedan mali primer a… Read more »

Ranka
Ranka
4 years ago

Bravo! …cekamo knjigu sa radoscu <3

4
0
Would love your thoughts, please comment.x
VISA MasterCard Maestro Dina
AIK All Secure
MasterCard ID Check VISA Secure

Umetničko stvaralaštvo Ciklonomad

Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)

Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003

Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com


Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.


Uslovi korišćenjaPolitika privatnosti

Snezana Radojičić - Bicikom oko sveta. © 2008-2024. Sva prava zadržana