Lepo je živeti izvan civilizacije. Imati mir. Ujutru prvo ugledati krošnje drveća i nebo kroz njih. Uspavljivati se uz huk reke. Grejati se na drva. Biti daleko od svetskih dešavanja. Raspolagati svojim vremenom kako vam se prohte. Prvi sneg i pogled ispred moje kolibe na reku U mojoj kolibi, nadomak grada, pronašla sam sve to. Lako sam se privikla na dobre strane takvog načina života. Ne osećam nikakav nedostatak. Za razliku od onog ubrzanog, inteziviranog vremena kad putujem, sada se sve usporilo. Vreme se vratilo svom primordijalnom ritmu, kao u davnoj prošlosti. Ujutru se budim u ledenoj sobi. Nikad se...
Ovaj sadržaj je dostupan samo pretplatnicima
Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se prijavite ili da kupite pretplatu.
Zanimljivo, nisam primetila ništa od ovoga vezano za lokalce. Doduše, i ja sam poslovala i bila u dodiru samo sa onima koji su navikli na strance ili žive u velikim gradovima.
Ljudi su zaista drugačiji po zabitima. Mama i tata provode leta u CG na planinama i često mi prepričavaju (ne)zgode nekog rođaka, povratnika iz Nemačke koga svi odreda za sve muzu. Ove tvoje priče me podsećaju na to. 😊
Ali i on, i dalje više uživa u miru i širini, netaknutoj prirodi nego što pati zbog kulturoloških razlika. Nadam se da će taj osećaj preovladavati dok ne nastaviš put, zima će i bez problema biti duga. Već vidim post za mesec dana, kao onaj mučenik iz Kanade u svojim pismima, kako počinje sa: „Jebeni sneg ne prestaje da pada…“ 😂😂😂
Nisam ni ja ništa primetila dok nisam malo počela da živim sa njima, što je, kao i svuda, sasvim drugačija priča. Ovde postoji i velika razlika između slojeva društva, do je posebna priča, bukvalno ovi bogati – a svi koji rade sa turistima su bogati – nemaju dodira sa običnim i siromašnim ljudima, čak im se i jezik razlikuje, po govoru se prepoznaje ko kojoj klasi pripada. I jako drže do toga, što su mi sami pričali. Recimo, ova Katalina druga, ona je završila dva fakulteta i došla iz Santjaga ovde, a udala se za muzičara, znači, niža klasa, i porodica ju je odbacila (majka Čileanka, otac Kanađanin, ali razvedeni).
A za sneg, hahah, znam tu priču, nadam se da neće biti tako, jer kažu da ovde i nema puno snega u kotlini, mada su planine sve odavno bele.
Znači i tu važi ona izreka „Što južnije, to tužnije“. Zanimljiva priča o Patagoniji, njenim stanovnicima i tebi u svemu tome. 🙂
Tako nekako.
Važno je da lepota preteže. Utisak ovog javljanja mi je veličina Čilea, tačnije dužina. U odnosu na ono što smo navikli ovde, skoro neshvatljivo. Pa, nije ni čudo što oblasti nemaju nikakve veze među sobom! Čini mi se da njhovo ležerno shvatanje biznisa proističe upravo iz tog poludivljeg podneblja, gde je važnije preživeti nego slediti neka tuđa pravila. Iz tvog opisa Kataline (prve), pa zatim i ove sadašnje gazdarice, zaključujem da je ono što nama izgleda kao histerično ponašanje, možda samo ponašanje u skladu sa trenutnim emocijama, bez prevelikih obzira prema bilo čemu drugom. Ukratko – surovo podneblje uzrokuje surovost (ili sirovost) u ophođenju.
Da, neobični su i ne baš išlifani, iako pripadaju bogatom staležu jer prva Katalina ima ogromno imanje, tj. njena porodica, ona školuje sina u Londonu, sama se bavi turizmom… Propust u blogu je što nisam pisala o još jednoj jako izraženoj osobini, koju i oni sami naglašavaju, a ti se sa tim stalno suočavaš: moraš stalno da ih cimaš za sve što ti treba po sto puta. Dakle, potvrde, dogovorite se, onda zaborave ili ispale. Ti onda moraš ponovo i ponovo i ponovo… što mene baš izluđuje. Ali, pokušavam da se naviknem, takvi su kakvi su.
А како они између себе, кад треба да цимају једни друге? Или се не узбуђује ни цимани ни онај који цима? 😉
Ne uzbuđuju se, mada umeju d agunđaju što je tako, ali su pomireni sa tim.
Divna priča ,a kroz čitanje iste dobila sam vrlo jasne odgovore na sva pitanja koja nisu bila sasvim izdefinisana kada je reč o iznajmljivanju brvnare tokom zimskog perioda u ovom prirodnom i prelepom ambijenu za vikendaše ili ljubitelje pecanja u toplijim sezonama.Uspela si odlično da opišeš te uvrnute i specifične odnose ljudi sa kojima imaš poslovne ili druge dogovore i među kojima trenutno živiš.Svaka čast ,Snežo.Jasno je da svoje sposobnosti i veštine najčešće spoznaješ kroz izazove kojima si izložena,ali kad sabereš stavke koje su te snašle u tom udaljenom kraju sveta,malo ko ti može biti ravan,posebno sa tako velikom preprekom /u datim okolnostima/,kao što je jezička barijera.“Lepo je živeti izvan civilizacije.Teško i lepo.“Sve si lepo ispričala.Jednostavno.Istinito.Divno…
Ima toliko toga, toliko detalja, nije lako sve to staviti u suvisli tekst koji, pri tom, treba da bude i zanimljiv, pa onda ostavim za neki drugi put, kad tema bude bliža tome što bi trebalo još dodati… No zato uvek možeš da pitaš u komentaru za neke detalje koji te zanimaju, a na koje nisam odgovorila u blogovima.
Drago mi je da si sad kompletirala tu sliku 🙂
‘robizonski život’ ……ima svojih draaži….al’ urbani….čini mi se draži
Haha, kako kome, meni je ovaj bolji.
Kakvo uživanje imati tebe na drugom kraju sveta i čitati te. Svaka tvoja priča mi je neprocenjiva, ali ne komentarišem često, jer drugi čitači ostave komentare koji bi bili identični mojima (među prvima pročitam blog i onda se često vraćam na komentare da vidim kakav je pečat neka tvoja priča ostavila na ostale). Ali ova priča me oduševljava i zato što u nekoliko pasusa ti nama preneseš i dragocene činjenice, ne samo o trenutnim dešavanjima, koja su sama po sebi zanimljiva, nego i o zemlji, karakteru ljudi, osobinama naroda, regije, ma, ima tu svega, i sve lepo duhovito, s merom, ljubavlju, nadom, respektom. I ne znam nikad šta mi je draže od toga. Svaka ti čast, srećno!
Hvala Nataša 🙂
Uživao sam u čitanju kao i uvek uostalom! Kada pričamo sa ljudima iz grada naš život deluje idilično (pošto živimo na selu) ali u suštini to uopšte nije tako i nije lako. U tvojoj priči prepoznajem i deo sebe jer mi na selu, ako hoćemo, svakoga dana imamo nekoga posla. Kada dodje jesen i prvi hladni dani, to je svakako nabavka drva i uglja a onda svakodnevno bavljenje oko vatre, loženja, čišćenja peći… Vidim da je to tebi već ušlo u rutinu i drago mi je zbog toga.(Samo da ti kažem da ni Dana nije vična u loženju vatre i ja sam joj jednom rekao, kada se vatra koju je podložila, nije upalila, da ja, kada bi kojim slučajem umro, morao svakoga dana da molim svetog Petra da mi dozvoli da odem kući da upalim vatru). Što se tiče lokalaca očito je da oni ne shvataju zbližavanje i druženje kao ti ali možda ih je i surovost klime naučila da budu oprezni. Ipak kada malo bolje razmislim i kod nas ti se lako može desiti da te neko prevari mada mislim da bi ti ipak mnogo više ljudi pomoglo. Zanimljivo mi je da žene baš, baš čuvaju svoje muškarce i pored tolikog nasilja. Možda ih i nema toliko mnogo pa štite svoju teritoriju 🙂 . Želim Ti svako dobro i da ta zima a i ova pošast što pre prodju kako bi mogla da nastaviš sa svojim putovanjem na svoju ali i na našu radost! Pozdrav!
Da, teško je na selu, ali je lepo, ko može da nađe lepo i ko to sam bira. Nasmeja me za loženje vatre, pa danas bar ima svih tih pomagala za vatru, a žene su od pamtiveka bile čuvarice vatre i bavile se oko nje.
Lokalci su da, čudni malo, ali ima tu svega, a ponajviše mislim da je problem jezička barijera.
Za žene-muškarce ne znam, prenosim samo šta mi sugeriše Ana koja žiivi tu godinama i mnogo bolje ih poznaje, ali verujem da ima osnova u tome što priča. Trebalo bi dugo živeti sa njima pa moći to sigurnije tvrditi 😉
Zna li se nesto kako je kuca Perro , salju li ti slike da li si cula nesto kako se snasao i da li se sprijateljio sa novom drugaricom?
Hvala na trudu i prici , svaka prija kao casa dobrog vina
…jos litar jedan dobrog vina dajte nama vi da pocnemo pesmu slozno svi ….
Pera su posle nedelju dana morali da odnesu u drugu porodicu, jer je kuja bila jako ljubomorna. U toj drugoj porodici ima dvoje male dece, imaju kuću i veliko dovrište. Poslali su mi par fotki na kojima Perro uživa na dvosedu a oni ga hrane. Inače su prijatelji od one gazadrice Kataline, zna ih ceo život. Uskoro ću im tražiti još fotki. Naskitao se, mukica 🙁
Citam sve komentare i bas pomislio da pitam za Perroa i znas li kako mu je u novom, novom domu, i hoces li ga mozda posetiti.. A citajuci tvoj tekst osecaj mi je kao da se sprema duga i hladna zima, iz naseg geografskog ugla ekvivalent mozda Finska ili Svedska otprilke po udaljenosti od severnog tj. juznog pola. I onda za „klempu“ 🙂 si ti definitivno naisla u pravom trenutku i uradila pravu stvar..
A ostale zimske pripreme, kao sto neko rece, kao u selima u planinskim krajevima, i uvek mi je bilo mrsko ono „protrcavanje“ iz tople sobe kroz hladan hodnik do kupatila, tusa, i nazad 🙂
I kako napreduje ucenje spanskog, to ce ti zasigurno olaksati i zivot i put dalje..
Da, da, to pretčavanje je najgore, ja se sećam toga iz detinjstva, sa sela kod bake, momentalno mi bud ehladno kad se toga setim 🙂
A španski… šta reći, kilavo ide. Objektivno, naučila sam dosta, ali nešto i ne primenjujem, nikako da se ubacim u taj mod da krenem da pričam, pa nešto ću nabosti.
Meni se malo digla kosa na glavi kad sam te videla sa sekirom, jer me je podsetilo na to da, do sada, nikada nisam uspela da isečem ni jednu cepanicu (mada, nije da sam baš često imala potrebe za tim). Pa, razmišljam – kad bi me muka naterala, da li bih i to savladala? 🙂
Kao i ovde bitno je da te ne spopadne osecaj straha da umes da ga kontrolises da me pogresno ne razumes radu se o tim ljudima strancima ciji jezik ne razumemo dovoljno dobro pa te nekad ispresecaju svojim ponasanjem ali nema li toga ovde ,zar ovde svi trce u susret da pomognu da isporuce na vreme da budu predusretljivi ljubazni a razumemo se vrlo dobro,narucimo 6metara bukve on donese pola bagrem pola jasen i ukrade metar .Zato nije na odmet da te podaetim da ni ovde ljudi nisu dobri te da mozes gustirati te ljude,pokazati da nemas strah od njih zato sto su ti nepoznati a sto se tice drva svaki dan u toj sumi mozes nakupiti za jedan dan
Verovatno i tamo kao ovde postoje u radnjama one happo kocke za potpalu inace drva za potpalu i prve dve vatre odvojis i drzis do peci unutra ceo dan da bi se susila za sutra prvu vatru potpalis suvim drvima a kasnije uvek ubacis po jednovlazno drvo
Hvala, to sve imam i tako već radim. 🙂
Koliko god se trudili da se prilagodimo novonastaloj situaciji a pogotovu osobe kao sto ste Vi , navikli da zivite i putujete sami, ova neplanirana izolacija ne moze da bude prijatna jer Vi zelite da putujete, krecete se , upoznajete nove ljude….. to Vam je smisao zivota…… ali Vi ste izuzetno jaka i prilagodljiva osoba i iskoristicete je na najbolji nacin…. jer koliko god zima , slatka baraka, pucketanje drva , sloboda raspolaganja vremenom zvuce primamljivo i romanticno sve to ima i mnogo ozbiljnih izazova…..
Da, slažem se. Ovde je osim izazova dobrovoljne (uslovno) izolacije zbog pisanja, najveći izazov ovo zimsko vreme i nemogućnost da napravim neku pauzu, kao što sam ranije radila, pa bih nakon 2-3 meseca pisanja, častila sebe sedmodenvenom turom. U Čileu nije zabranjeno putovanje, ali za bicikl je hladno, šator ne dolazi u obzir (spavala sam ja i na -12 C ali to se desilo, nisam krenula sa namerom da to uradim), a da putujem busom i plaćam negde smeštaj – nema rezona. Takođe, ono što dodatno otežava je i što su svi nacionalni parkovi zatvoreni, a pisala sam o tome da je ovde sve privatizovano, tako da su svuda ograde i nigde se ne može ući a da se ne uđe u privatni posed ili sad da se prekrši zabrana ulaska na planine i u parkove zbog korone. Tako da je zaista dosta teško, već je postala svakodnevna borba sa sobom. Sad je i vanredno stanje ovde produženo do sredine septembra, tako da sve to utiče, ali izdržaću, a tad krećem, pa kako bude 🙂
Jel situacija sa COVID 19 i dalje dobra tu kod Vas s obzirom da u Čileu generalno nije ?
Relativno, 24 obolela, nijedan tragičan ishod. Upravo proglasili karantin za 60-ak oblasti u Čileu 🙁
Ali evo, već tri dana krivulja pada, prvi put od početka epidemije! Pre četiri dana broj zaraženih dostigao je maksimum – 7000, a od tada pada. Mislim da definitivno kreće sad oporavak, jer su istu shemu imale i sve druge zemlje.
Da, jeste, od provincije do provincije….kod nas u Alberti (4,7 mil) dnevno oko cetrdesetak novozarazenih a ukupno aktivnih oko 400….. Od proslog petka smo u drugoj fazi „otvaranja“…..
Najbitnije od svega napisanog je to da si navikla da uzivas u svakom trenutku svog boravka u kolibi i oko nje za vreme dobrovoljne izolacije.Da ti je dobro samoj sa sobom…A neznam da li si svesna da i nama koji citamo pružaš isto tako divne trenutke dok upijamo svaku napisanu rec(koja ce jednog dana biti upisana u neku knjigu u nekoj drugoj izolaciji)😉….Ja sam pre neke tri godine proputovala (brzinski)kroz Cile i vracam slike boravka kroz mesta koja sam posetila…..Sve napisano odgovara opisu dozivljenog…Uzivaj u svakom trenutku🚴🌎😊
Snezana, divim Vam se da ste odlucili da zivite u brvnari i da se sami brinete o ogrevu i mnogim prakticnim, svakodnevnim stvarima koje takav nacin zivota zahteva. Uzivanje je citati i o svim vasim razmisljanjima o zivotu i ljudima. Cesto nadjem sebe u njima a ove komplikacije sa ljudima koji ne ispunjavaju svoje dogovorene obaveze su me bas prodrmale:-)) Koliko puta sam dozivela da placam za rad u kuci u Srbiji a da ne dobijem potreban kvalitet, od majstora koji popravljaju neku od masina u kuci pa do spremacice koja opere prozore blatnjavom vodom kojom je prvo oprala pod na balkonu koji nije pran vise od pola godine jer tamo ne zivimo stalno, i prozori ostanu zamazani a ona se pravi da je sve u najboljem redu. I tako sa svima koji su radili nesto u nasoj kuci, nikad dobar i korektan posao da urade. Mene licno bi bilo sramota da uzimam nekom pare za takvu fuseraciju. Takodje znam iz razgovora sa prijateljima i poznanicima da i oni muku muce kao i ja pa se tesim da nisam jedina. Izvinjavam se, Vi ste sigurno imali samo vrhunska iskustva sa svima u Srbiji ali ja, nazalost, nisam. Zelim Vam srecu i dobro zdravlje.
Draga Ljiljana, razumem tu frustraciju, nisam ni ja, nažalost, imala ništa bolja iskustva kad sam renovirala stan. Mislim da je to slično svuda u svetu, osim možda u Japanu, ali ni to ne bih smela da tvrdim jer nemam iskustvo u tim stvarima. Pišem o tome jer mi se to dešava dok, da kažem, privremeno živim ovde. Mislim takođe da su različiti načini ‘fušerisanja’, zavisno od mnogo toga: u nekim zemljama ljudi su malo neuredniji od nekih drugih, pa se to fušerisanje odrazi najviše u tome. U nekim koriste jevtine materijale jer mogu mnogo da zarade, pa se tako fušeriše. Ovde, konkretno, koliko vidim najveći problem je sa tom ležernošću i neodgovornošću u dogovorima. To je sve antroploški zanimljivo, jer govori o nečemu što se ipak može smatrati učestalom osobinom nekog naroda, iako, naravno, ne treba generalizovati.
Moje iskustvo života na Tajlandu i saradnje sa lokalcima je slično, dogovor i vreme kao da ne postoje. Obzirom da sam zbog posla često morao da se dogovaram sa Tajcima, često je i bilo takvih situacija….sve dok jednostavno nisam shvatio i prihvatio to ( mada nikad u potpunosti razumeo🤣🤣🤣). Bila si u tim krajevima, verujem da znaš o čemu pričam. I sad čitam ovaj tvoj blog i vidim da su Latinosi izgleda još i „gori“….Stavih navodnike jer mi dotrči misao da ono što je za nas „gori“ nije i za njih, svakog je život brusio na određen način, a kontam da su oni zadržali tu sposobnost neopterećivanja „našim“ svakodnevnim „problemima“, trkama, žurbama i slično. Da li je to fer i korektno? Kao što rekoh, nikad nisam u potpunosti razumeo….kao i da moram sve da razumem😉
Cheers🍺
Da-da, znam tačno na šta misliš, mene si u Kmeri izluđivali. No sećam se da sam ovde pomsilila još dok sam vozila kako su Latinosi zeznuli Azijce u dve stvari: u opuštenosti tj. neuzbuđivanju oko bilo čega i toj ležernosti kad su obaveze u pitanju. Pa ovde ništa ne počinje da radi pre 10 h, ako i tad, a onda pauza od 14 do 16 ili 17 h, a onda se mžda radi još malo… A možda sam ja na Azijce navikla (sigurno jesam jer sam tolike godine bila tamo), dok na ove ovde metode još nisam 🙂
Postoji sleng izraz „Chilean lunch“, a odnosi se na to da zaposleni ljudi, uglavnom u većim gradovima, iskoriste pauzu za ručak – obično 13-15h – da se nađu sa svojim romantičnim partnerima, najčešće u hotelu ili nekom stanu.
Možda ta nepoverljivost čileanki prema svojim muževima potiče od te veoma ustaljene prakse?
Može biti, nisam čula za to, ali svakako da ima utemeljenje u ponašanju. Sećam se da sam u Turskoj primetila kako muškarci svuda vode žene sa sobom. Ako ne moraju, nikad ih ne ostavljaju same.
Da se nadovežem na prethodni komentar: ovo je navodno zato što je u Čileu prilično komplikovano dobiti razvod braka, pa se ljudi, i žene, snalaze…
To mogu da saznam, baš ću da pitam. Ali mnogo žena koje sam upoznala bile su razvedene.
Koliko sam našao po internetu, razvod u Čileu je dozvoljen tek novim zakonom iz 2004. godine.
In 2004, the Civil Marriage Law was enacted, allowing divorce for the first time, and regulating:
Zanimljivo, to je baš kasno. Šta li su radili do tad… Inače, ima jako puno nasilja u porodici i alkoholizma, skoro svaka druga-treća žena koju sam upoznala svedočila mi je o tome. Da li je to mačo kultura… ali tužno je prilično. Kad na to dodaš i strahovitu klasnu podeljenost društva, govoto kastinski sistem koji postoji, onda sve deluje još tužnije.
Nego, zanima me kakva je situacija sa hranom (da zaboravimo na razvode i slično). Ja bih očekivao da tamo ima jeftine sveže, a prvoklasne, ribe u izobilju. Što je, po mom mišljenju, dovoljno da učini čoveka srećnim. Šta oni tipično jedu (sem krompira, naravno)?
E o hrani i cenama u novom blogu 🙂
Ima ribe u izobilju i jevtine, jedino što ja baš nikako ne volim ribu 🙁
Eh, ti kao naš blogokolega zemljanin – živi na rajskom ostrvu, Tuvalu, ali ribu ne voli. Baš ste niste usaglasili. Pregledao sam maločas. Kod Čileanaca je veoma popularan ugor (conger eel) – obožavao ga je Pablo Neruda, ali to tebi ništa ne znači, pretpostavljam.
Inače chilean sea bass je verovatno najcenjenija i najskuplja riba na planeti. U usa teško može da se nađe jer je zaštićena kao ugrožena vrsta. Inače:
Chilean sea bass is a high-quality fish that comes from the shores of Chile. This area is known to have excellent fish and traditional dishes that people can’t get enough of and Chilean sea bass is one of them.
This high- end fish is quite popular and can only be found in the nicest restaurants. Unfortunately, it is highly unlikely that you would have the chance to get this at chain seafood restaurants because it is a top dollar item.
Ovde ribe same skaču iz reka u ruke, ali bukvalno 🙂
Ima riba koju volim, tj. način na koji je spremaju ali samo u jednoj zemlji na svetu – Laosu, riba sa Mekonga na žaru (ping-pa se zove taj način), sa gomilom začina u sebi, na palminom listu i sticky rice-om. Tako da možda i ovde otkrijem neku koja mi odgovara.
Da, to je azijski „leteći“ šaran koji se probio do Misisipija poslednjih godina i hvata se mrežom za leptire.
https://d3i6fh83elv35t.cloudfront.net/newshour/app/uploads/2014/01/carpflies.jpg
U Srbiji je sada 4 ujutru, vreme za spavanje. Pre toga da ti ispričam kratku anegdotu.
Nekog ranog jutra, ranih devedesetih, u mom stanu zvoni telefon. Javim se, a momak sa druge strane mi kaže da je on nasumce izabrao broj u Beogradu, on je vatrogasac u Santiagu, pa zove sa državnog telefona, i brine se kakva je situacija kod nas jer je čuo da je ovde rati želeo bi da sazna više detalja. Popričali smo, bogami, skoro pola sata, o trošku grada Santiaga, utešio sam ga, i posle sam zaspao jer sam uvideo da ima ljudi koji brinu, a mi o tome pojma nemamo.
Hvala na razgovoru i sve najbolje.
Pa divna priča, bravo za njega! Inače, ovde baš svi znaju za Jugolsaviju i mnogi pomenu utočište koje su neki njhovi dobili u Jugi, dok je ovde harao Pinoče.
I pitala sam s ešto ne spavaš u te sitne sate, ovde tek 22 h.
Laku noć i hvala na priči 🙂
U Italiji je, recimo, razvod dozvoljen tek 1974. referendumom. I onda je, naravno, došlo do mnogo razvoda.