Srela sam ih na stazi koju sam najzad pronašla nakon dva sata lutanja. Već se hvatao sumrak, pa sam imala još samo malo vremena da pronađem dobro mesto za kamp. Prošli su iz suprotnog smera, neočekivano mi se javivši sa ‘Hello!’
‘Hello!’, odgovorih ocu. ‘Hi’, osmehnuh se klincu iza njega.
U toaletu na parkingu nije bilo vode. A moje rezerve spale su na pola bidona. Uz to, vapila sam za tušem. Od vlage u vazduhu i uspona koji sam savlađivala više od sata mogla sam da cedim majicu na sebi. Gde da nađem vodu? Dovoljno vode za piće, kuvanje i dobar kamperski tuš?
Dok se vrtim bespomoćno po parkingu sa troja kola, ali bez ljudi, nailazi isti onaj čovek sa sinom. U odlasku su sa biciklističke staze.
‘Gde bih mogla da nađem vodu?’, pitam ga prilazeći.
Sporazumevamo se uglavnom rukama i mimikom.
‘Ostavite tu bicikl, pa idemo u selo s druge strane puta’, odgovori.
Nisam znala da u blizini ima naselja. Ali ne mogu da ostavim bicikl samo tako.
‘Onda ću vam ja doneti vodu’, kaže on, i zatraži da mu dam flašu ili šta već imam.
Neprijatno mi je da to radi za mene, sad kad znam da je selo tu, nadomak ovog odmorišta.
‘Dobro, idemo onda zajedno’, kaže on. I uze da gura svoj bicikl uzbrdo, kako bismo izbili na put.
Kola ovuda jure i čovek me upozorava da požurim. Ali dečak se sapliće i bicikl mu pada. Nalazi se s moje desne strane, dok s leve pristižu kola.
Dečak ostavlja bicikl i u skoku se nađe s druge strane, uz oca. Ja stojim i mašem vozaču da uspori, no on je to već uradio, pošto skreće u selo.
Prelazim i ja, a onda kažem klinji i njegovom ocu da je mali vrlo pametan. Naravno, tata ga je naučio da tako postupi. Raste uz prometan i opasan put.
Silazimo do prve kuće. Čovek kuca na vrata, iza kojih se pojavljuje starica. Daje joj moju flašu, a u bisagu za vodu toči mi sa dvorišne česme – to mi je za kupanje. Potom mi pomaže da šest litara vode privežem za bicikl.
‘Ako vam bude trebalo još, slobodno dođite ovde’, kaže. ‘To je kuća mog prijatelja.’
Još me pita gde ću spavati i preporučuje mi odmorište sa krovom. Predvideli su veliko nevreme za noćas. Ponovo mu zahvaljujem. Onda se pozdravljamo, on odlazi u selo, a ja prelazim put nazad. Čovek za svaki slučaj sačeka dok bezbedno pređem.
Nekih sat kasnije, čista i udobno smeštena na mestu koje mi je preporučio, spremam večeru. Pada kiša, a u daljini se čuje grmljavina koja se priblužava.
‘Jeste dobro?’, začujem. Znala sam da će ponovo doći. Tako je delovao, brižno, gostoljubivo.
‘Da, sve je u redu’, potvrđujem.
Čovek ulazi pod nadstrešnicu i spušta preda me flašu sa još dve litre vode koju je doneo, uzbuđeno pričajući. Smela bih se opkladiti da je usput naučio tekst koristeći prevodilac na telefonu. I sad mu je otvoren.
Njegova supruga se jako zabrinula zbog mene, pošto se sprema oluja. Možda bi trebalo da pređem u crkvu, predlaže mi.
Ali već sam se smestila i takva selidba predstavljala bi mi veliki napor. Uz to, sasvim mi je dobro tu gde sam. Krov ne prokišnjava, a i da propusti neku kap, šator je otporan na vodu.
Ali najpre moram da zapišem njegov broj. Ako mi bilo šta, ali bilo šta bude trebalo, makar u sred noći, slobodno mogu da ga pozovem.
‘Hvala veliko!’, kažem. ‘Sigurna sam da će sve biti u redu.’
‘Odlično, ali ako vam bilo šta zatreba…’
I onda ode žurno, kao da ne želi više da me uznemirava.
Večerajući, prisetih se poruka nekih ljudi na društvenim mrežama koji su mi rekli da su pod mojim uticajem počeli da pomažu putnicima koje sretnu. I najednom se osetih ponosnom zbog toga. Znam da onom čoveku nije bilo ništa posebno da mi pomogne da nabavim vodu, a stajalo ga je tek neznatnog napora da mi donese još dve litre. Ali meni je taj gest bio toliko velik, ne samo zbog toga što je rešio moje probleme za ovu noć, već što mi je pokazao da neko zaista brine o meni u tom nepoznatom selu. Znači to puno, čak i kada se čovek ne oseća nebezbedno.
I neću reći ništa novo ako kažem da je tako malo potrebno da ovaj svet postane mnogo lepše mesto nego što mu obično dopuštamo da bude. Samo imam potrebu da takve trenutke sačuvam i podelim.