Bila je 2012, leto, i ja sam se dokotrljala u Tbilisi u Gruziji. Dok sam hvatala besplatni wifi ispred jednog Mekdonaldsa, naišla su dvojica bajkera, takođe cikloputnika. Francuzi, na putu od Kine ka svojoj zemlji. Prvo što sam primetila je njihov smrad. Majko moja, smrdeli su na kilometar, kao da se nisu kupali danima.
Ispostavilo se i da nisu. Rekli su mi da su brodom prešli Kaspijsko more, pa preko Azerbejdžana ušli u Gruziju. Četiri dana bez tuša.
Nisam mogla da verujem: dvojica zdravih momaka, usred leta, na plus trideset stepeni, četiri dana nisu našla način kako da se okupaju?! Umalo ih nisam upitala da li kod kuće čekaju da im mame uključe bojler i napune kadu vodom, da bi se oni oprali.
„Nije bilo nijedne reke ili potoka usput“, rekao je jedan od njih.
„Ali bilo je vode, imali ste vodu za piće uvek?“ upitah.
„Da, naravno, nekad smo kupovali, a nekad uzimali iz seoskih bunara, ili sa izvora.“
„A njom niste mogli da se kupate, mislim, tom vodom? Da naspete u flaše i imate uveče za tuš?“
Zglednuli su se u neverici, kao da sam im otkrila rešenje neke užasno teške jednačine.
Dok sam putovala sa saputnikom, čim bismo postavili šator, svako bi zgrabio svoj bidon ili plastičnu flašu sa vodom, ako je bilo hladno, brzo bismo zagrejali vodu na gorioniku, i odlazili bismo iza drveća, žbunja, ograda, bilo kakvog zaklona, da sa sebe speremo prljavštinu. Otkako sam ostala sama, to sam radila jedino ako bih utvrdila da ne postoji nikakva verovatnoća da me neko primeti ili nabasa na mene dok se u kupaćem šetkam okolo. Stalno sam imala na umu jednu epizodu o kamperima na nekom festivalu u Srbiji, koja se desila otprilike pred moj polazak na put. Neke strankinje došle su na festival i razapele šator u seoskom šumarku, pa su se šetkale okolo potpuno nage. I desilo se da je naišao neki seljak, video golišavo žensko čeljade kako vrcka po šumi, te je navratio u šator nepozvan i pokušao da siluje jednu od njih. Završili su na sudu, a sve novine su pisale o tome.
Zbog te priče, počela sam da iznalazim razne načine kako da se okupam sa što manje rizika da me neko vidi i oseti se pozvanim da mi ‘pravi društvo’. I otkrila sam da tih načina ima mnogo i da su dostupni onoliko koliko je vama stalo da budete čisti i koliko je ta želja jača od vaše lenjosti.
Posle svih ovih godina na drumu, raznih klimatskih uslova u kojima sam vozila, temperatura od minus dvanaest do plus četrdeset, snežnih vrhova Himalaja i peska Gobija – tvrdim da je moguće ostati čist u gotovo svim uslovima avanturističkog putovanja. I još tvrdim da je to stvar navike, onoga što putnik nosi iz kuće, jer ako je neko navikao da se kupa i bude čist u svakondevnom životu, želeće to isto i na turi. Uvek se može desiti da se okolnosti slože tako da nam na dan-dva bude zaista nemoguće da se očistimo od prljavštine i znoja, ali ako se to dešava stalno, ako na svakoj višednevnoj turi odlazite na spavanje bez kupanja, onda to nije do uslova, već do vas.
U petom vlogu iz serijala Putovanje biciklom, objašnjavam tri najčešća načina na koja to radim svih ovih godina. Nadam se da će vam neke od ovih ideja pomoći. A ukoliko imate neki svoj način, slobodno ga opišite komentaru. Koristiće nekome.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.