1.
Biciklisticki punkt u gradiću kome ne znam ime prilično je veliko zdanje sa pripadajucim parkingom, toaletima i, verovatno, servisom. Ali zbog praznika, sve je zatvoreno.
Prolazim iza zgrade, ne znajuci ni sama sta zapravo trazim. Jos uvek nisam odlučila da prekinem sa današnjom voznjom, mada bi uskoro trebalo da počnem da trazim mesto za kamp. A onda iza zgrade otkrijem sasvim zgodno mesto na ravnom travnjaku, sa dve strane zaklonjeno zgradom a sa treće palminjakom. I odlučim da tu ostanem.
Nesto kasnije, kada se smestim i pođem u prodavnicu koja se nalazi nedaleko odatle, otkrivam da u toaletu postoji tuš. Kakva radost: tuširam se, kupujem pivo i vracam se svojoj “kucici”, gde natenane pripremam večeru.
A onda satima slusam petarde i povremeni vatromet. Tajvanci su ludi za njima tokom novogodišnji praznika. Čini mi se da se u mom susedstvu dvojica nadmeću čije će petarde odjeknuti jače, jer ih bacaju naizmenično, svaki put sacekavsi da čuju kako je prošla paljba onog drugog. A ja sedim izmedju dve vatre i strpljivo čekam da prestanu kako bih mogla da spavam.
2.
Ostalo mi je jos manje od četrdeset kilometara do Huliena, gde treba da se nadjem sa Dzordzom. Dogovor je da idemo skupa na hajking u Taroko kanjon, a potom cu se sa njim vratiti u Taoyan. Vozila sam nedelju dana bez pauza i umor me je stigao. Uz to, nakon Huliena počinje veoma opasna deonica puta koju biciklisti izbegavaju, posto vodi kroz usku klisuru i brojne tunele, zbog čega većina uzima voz. A i vreme mi izmiče i za nekoliko dana vracam se u Kinu, a htela bih da posetim i tajvansku prestonicu, da nadjem dobar servis u kome bi mi sredili dinamo sistem, te da uradim još neke prepravke na biciklu.
I kako to obično biva, poslednji dan pedalanja ispostavlja se kao verovatno najlepši tokom cele ture. Ravan, i tek povremeno blago zatalasan put, vetar koji mi duva u ledja, slab saobraćaj pošto je danas prvi radni dan nakon praznika, pa mi pogled slobodno luta, kruzeci od žutih polja nekih zasada, preko vrhova planina u pozadini, do čistog neba sa onim belim veselim oblacima. Radost u meni i oko mene.
3.
Hostel sa kapsula krevetima. Sa Dzordzom dolaze njegov najstariji sin Frenk, Frenkova devojka i njen brat, i svi cemo biti smesteni u istoj sobi. Stigavsi mnogo pre njih, imam dovoljno vremena za sebe, da se razbaskarim i odmorim, što je u zajedničkom smestaju retko kad moguće.
Pre nepune dve nedelje ovaj grad pogodio je zemljotres jačine 6,4 stepena Rihterove skale. Jedan hotel se napola srušio, poginulo je sedmoro a povređeno na desetine ljudi. Razmisljam kako bih mogla da nadjem to mesto, ali mi se ideja čini pomalo bizarnom. No kada izadjem na ulicu posavsi u nabavku namirnica za sutra, na nepun kilometar ugledam zgradu nakrivljenu tako da zatvara ulicu. Najpre pomislim da je rec o jednoj od onih neobičnih arhitektonskih kreacija, ali mi onda sine da je to upravo hotel koji je postradao u zemljotresu.
Pođem tamo, privučena onim porivom koji ljude nagoni da netremice gledaju u prizore nesreća, unistenja, zla. I suočim se sa istinom koju sam još davno otkrila: da tek kada se nesreća desi nekome koga poznajemo ili kada smo njenim svedokom makar samo i kroz posledice koje su ostale za njom, tek tada bivamo zaista dotaknuti. U svim drugim slučajevima, nesreća, ma koliko bila velika i strašna, ipak ostaje tamo negde daleko izvan našeg sveta.
Dvestotinak metara od sušenog hotela, stoji netaknut stari budistički hram. Ulazim unutra i palim sveće za one postradale ljude.
4.
Kako ulete u sobu, Frenk i njegova devojka otvore svoje apple notbuke, Frenk na sredinu sobe postavi kameru koja snima 360 stepeni i počnu da nešto izvode: Vida, kako je devojcino “englesko” ime (kasnije cu joj objasniti slovenski koren i značenje te reci) sedi u svojoj kapsuli u pozi jogija, potom navlači roletnu preko otvora kroz koji se ulazi unutra, pa je opet podiže, pokazujući sistem ovih mini-soba.
Frenk je vloger: ima svoj Jutjub video blog sa oko sto pedeseti hiljada pratilaca. Teme kojima se bavi uglavnom su vezane za telesne vežbe, posto je Frenk jedan od onih koji se predano bave oblikovanjem svog tela, a sto mi biva sasvim očigledno kada skine duks ostajući u majici bez rukava. Ali, bavi se i drugim temama, poput umetnosti, filozofije, gastronomije. Završio je umetnički fakultet i ne želi da radi bilo šta drugo u zivotu, osim da bude umetnik.
Dzordz mi otkriva da ga uopšte ne razume. Smatra da je nezreo, jer mu je već trideset četvrta (a ne dvadeset i neka, kako sam ga prvi put procenila), a ne zaradjuje za zivot, niti ima jasnu viziju. Preko svog bloga uzme mesečno trista-cetiristo dolara, što nije dovoljno za tajvanske uslove, osim kao džeparac. Ipak, otac mu maksimalno pomaže u njegovim umetničkim projektima. Priča mi kako je sin jednog njegovog prijatelja izgubio na kocki milion američkih dolara. U odnosu na to, kaže Dzordz, Frenk je primer uzornog sina: ne kocka se, ne pije, nije narkoman.
Kao i sve u životu, i dobro i loše su stvar poredjenja.
5.
Odlazimo na obalu Pacifika, gde Frenk i Vida snimaju novi prilog. Potom nas Dzordz vodi na najbolje damplinge i baoze u gradu.
Reč je o tipičnoj kineskoj hrani, testeninama punjenim mesom i/li povrćem koje se pripremaju na pari. Ulični restoran ne deluje ugledno, a Dzordz nam objašnjava da vlasnici namerno zadržavaju originalni izgled i ne žele da ga prošire, iako je restoran nadaleko poznat. Tako moramo da zauzmemo red i čekamo nekih pola sata dok se ne oslobodi što za nas. Ali, kada večera stigne, zaključim da je vredelo čekanja – ovi damplinzi i baoze zaista su nešto posebno. Ne sećam se da sam bilo gde u ovom delu sveta probala ukusnije.
Primećujem da svi oko mene mljackaju zvučno i glasno. U tome posebno prednjači Frenk. Iako mi je taj momak veoma simpatičan, način na koji iskazuje svoje zadovoljstvo hranom, a ocito se u Tajvanu, kao i u Vijetnamu, to pokazuje bucnim zvakanjem, neodoljivo me podseca na mljackanje praseta. Isti utisak imala sam i odnosu na dečaka u kući ispod čije nadstresnice sam se bila sklonila od kiše, a ukućani me pozvali na večeru. Nije mi toliko degutantno, koliko me nervira i koliko mi je teško da se uzdržim da ne ustanem od stola i predjem na drugo mesto, dalje od tog slasnog ispoljavanja zadovoljstva hranom.
Nakon večere, obilazimo centar grada. Zbog Nove godine, grad je ukrašen svetlećim crvenim lampionima, blestavim jelkama, figurama psa, u čiju godinu smo ušli, raspevanim i svetlećim fontanama… Ispred jedne u obliku zavese koja menja boje, a u pozadini video-bima na kome promiču kadrovi iz života u Hulianu, Frenk postavlja svoju kameru i bez imalo stida pred ljudima koji ga gledaju sa cudjenjem, počinje da izvodi nekakvu pantomimu. Za to vreme, Dzordz samo odmahuje glavom.
“Šta ću, pomažem mu koliko mogu, ali ja to nista ne razumem” ponavlja još jednom. “Mozda je on genije.“
A meni dodje i smešno i pomalo tužno u isti mah, jer me to podseti na neke slične “prituzbe” mojih roditelja u vezi sa mojim životnim izborima. I nije to ništa novo, ali u trenutku bejah potpuno svesna koliko su ljudi svuda isti, sa istim brigama, problemima, zeljama… I koliko zapravo volim da to otkrivam na mom Putu.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.
Potpuno razumem Džordža, ja se osećam tako kad gledam selfije svojih mladih rođaka. Frank je oličenje „omladinca“ zbog kojeg se ja osećam staro. Tj. uviđam ogroman kulturološki procep između „njih“ i sebe. Čak se osećam neprijatnodok dok gledam ovaj video. Imaju Nemci savršenu reč za to: „fremdschaemen“ – kad te je blam zbog nečeg što neko drugi radi. 😀 Ali što reče Džordž, mogu oni biti baš divna deca, pa ne možeš mnogo ni da im zameraš, jednostavno se vreme promenilo, a Džordž i ja očigledno nismo. 😀 Sviđa mi se ovo zapažanje o nesreći i empatiji. Skoro sam prolazila… Read more »
Šta znam, meni je Frenk jako simpatičan i dosta ga razumem, a razumem i Dzordza. Frenk jeste razmažen, ali je, tako mi se čini, veoma talentovan, a što obično ide skupa. Ima sreće da ima bogatog i dobrog tatu, koji trpi sve njegove hirove i vadi ga i iz zatvora, u kome je završio više oputa zbog neprimerenog ponašanja na javnom mestu. Dečko je lud, ili opaljen moktom čarapom, to je sasvim jasno kad malo pričaš sa njim. Pisaću jedna blog samo o njima dvojici, plus dedi 🙂 Meni su damplinzi glavna energetska hrana u ovom delu sveta, zbog testa… Read more »
Te baoze su onda definitivno kao gjoze. Samo što oni to često i prže na tiganju, zavisi od dela Japana u kom se jedu.
Predpostavila sam čitajući post da ti se Frenk dopao. I da ga razumeš više nego Džordž, tj. da ti sve to što on radi mnogo simpatičnije. Mene samo fascinira kakva sam ja tradicionalna baba postala i koliko ne mogu da prihvatim gomilu stvari koje su sasvim normalne za današnje vreme. 😀 😀 Jedva čekam post o njim!