Emma Rowena Caldwell (1887-1973) bila je seljančica iz Ohaja, jedno od petnaestoro dece u siromašnoj porodici. Udali su je u njenoj devetnaestoj, u nadi da će je tako spasti teškog života. Ali, umesto bajke o srećnoj porodici i ljubavi, njen život se pretvorio u svakodnevnu bitku sa nasilnim, neobrazovanim i tvrdoglavim mužem, sa kojim je rodila jedanaestoro dece.
Jedne večeri, nasilje je kulminiralo: Emma je ostala bez zuba i sa polomljenim rebrom, jedva živa. Ali umesto nasilnika, šerif je uhapsio nju, te je odležala noć u zatvoru. Srećnim sticajem okolnosti, sutradan je gradonačelnik malog mesta u Zapadnoj Virdžiniji gde je živela video njeno krvavo lice i crne masnice oko očiju, pa je puštena. Zahvaljujući njegovom svedočenju, uspela je da se razvede i, neudata u one dane (tridesetih godina prošlog veka), podigla je poslednje troje dece sama.
Negde sredinom pedesetih, Emmi je do ruku dospeo primerak „Nacionalne Geografije“ sa člankom o Appalachian Trail – najdužoj obeleženoj hajkerskoj stazi na svetu, koja se proteže istočnom američkom obalom od Džordžije do Majne, kroz ukupno četrnaest država, u dužini od 3,489 km. Prema svedočenju Emmine ćerke, činjenica da do tada nije nijedna žena nije prepešačila tu stazu, Emmi je predstaljala izazov. Navodno je rekla: „Ako su ti ljudi mogli da je pređu, onda mogu i ja.“
Bila je godina 1955, Emmi je bilo šezdeset sedam i imala je jedanaestoro dece i dvadeset troje unučadi. Krenula je u platnenim Coverse patikama, sa minimalnim prtljagom koji je upakovala u plastičnu zavesu za tuširanje: par komada odeće i vojničko ćebe, dok nije nosila ni šator, ni vreću za spavanje, kao ni kompas ili mapu. Oslanjala se na gostoljubivost ljudi koje će sretati usput, kao i na sopstvenu snalažljivost. Spavala je na prednjim tremovima kuća, ispod piknik stolova, na podlozi od lišća kad nije imala bolje. Nije nosila ni gorionik, već je mahom jela konzervirane bečke kobasice, grožđice, kikiriki, a usput je prikupljala i zelje duž staze. Kasnije je jednom novinaru rekla: „Nikada ne bih započela ovaj put da sam znala koliko je teško. Ali posle nisam mogla, ni htela da odustanem.“ Ostala je zabeležena i njena duhovita izjava o tome kako je ta hajkerska staza osmišljena: „Iz nekog nerazumljivog razloga, uvek nas vode preko najviše stene na najvišoj planini koju su uspeli da pronađu.“
Emma je pešačila 146 dana, od maja do septembra. Novinari su je otkrili još pre nego što je završila svoje pešačenje i njen podvig izazvao je ogromnu pažnju u javnosti. Zahvaljujući tome, do kraja svoje ture uživala je gostoljubivost velikog broja ljudi, takozvanih ’anđela staze’, koji su je pozivali na smeštaj i davali joj hranu.
Na pitanja novinara zašto se u tim godinama odlučila na takvu avanturu, rizikujući da spava na otvorenom, izložena medvedima, zmijama, divljim svinjama i ostalim opasnostima u divljini, Emma je davala različite odgovore. No možda jedan od njih najbolje odslikava njeno stanje i raspoloženje. „Zato što mi se tako htelo“, rekla je Emma. Bila je sama, bila je slobodna i mogla je da učini sve što je htela.
Ali priča o ovoj ženi, koja će ubrzo biti nazvana Grandma Gatewood (baka Gejtvud), kako je i danas poznata među svim thru-hikerima, nije se tu završila. Dve godine kasnije, iznova je ispešačila celu Appalachian Trail, postavši tako i prva osoba, bilo muškarac ili žena, koja ju je uspešno isplaninarila dva puta. Tada joj je bilo šezdeset devet. Rekla je da se vratila stazi kako bi ovog puta uživala u pešačenju. A vratiće joj se i treći put, pet godina kasnije, u svojoj sedamdeset četvrtoj, kada će je ispešačiti u etapama.
Zahvaljujući Emminom podvigu, Appalachian Trail je ponovo oživela i danas je jedna od najpopularnijih staza (uz Pacific Crest Trial) za ljubitelje planinarenja i takozvane thru-hikere. A sama Emma postala je i pionirom stila koji se naziva ultra-light hiking, a koji podrazumeva opremu lakšu od pet kilograma za višemesečno planinarenje. Danas za takvu opremu hajkeri izdvajaju hiljade dolara, opsesivno mereći svaki gram koji će nositi na leđima. A pred svoju smrt u osamdeset petoj, Grandmother Gatewood je na pitanje novinara o ultralakoj opremi, lakonski odgovorila: „Napravite kabanicu koja će pokrivati i vaš prtljag i kupite par čvrstih tenisica. Snabdevajte se namernicama usput, u malim radnjama: kupujte konzervirane bečke kobasice, a većinu svega ostalog možete naći duž staze. Posebno je dobar divlji luk.“
Godine 2014. Pulicerov laureat Ben Montgomeri objavio je knjigu: „Grandma Gatewood’s Walk: the isnpiring Story of the Woman Who Saved the Appalachian Trail“ („Hodanje bake Gejtvud: inspirativna priča o ženi koja je spasla Apalačian stazu“), koja je za samo nekoliko meseci dospela na New Your Times-ovu listu bestselera. Godinu dana kasnije, snimljen je i dokumentarac sa naslovom „Trail Magic“, a povodom šezdesetogodišnjice od Emminog podviga.
„Samo oni koji pređu ili pokušaju da pređu tu stazu zapravo su u punoj meri svesni svega što je ta žena morala da izdrži“, kazao je režiser dokumentarca. I jeste to teško zamisliti, čak i nekom poput mene. Zato, kapa dole baki Gejtvud, ženi koja se usudila da pođe za svojim snom, i to pod starost.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Vrlo inspirativna i hrabra priča, posebno kad se uzmu u obzir sve okolnosti i vrijeme u kojem je nastala. Pretprošle godine pratio sam blog Nikole Horvata, mladića iz Zagreba ,koji je uspješno prehodao Crest Pacific Trail. Napisao je knjigu o tom iznimnom iskustvu, koju trenutno promovira. Duga pješačenja, kao i vožnje biciklom privlačne su mi, pa ih upražnjavam koliko obaveze i mogućnosti dopuštaju. Potaknule su me na pisanje bloga, pisanje kojeg mi također predstavlja zadovoljstvo, pa tako zatvaram svojevrsni krug interesa i hobija.
Znam za Nikolu, pratila sam ga od početka, a prošle godine sam bila član žirija za dodelu nagrade Putnik godine u Hrvatskoj, i Nikola je bio u najužoj konkurenciji (osvojio je drugo mesto, a prvo je pripalo Goranu Blaževiću koji je pešačio od Sirije do Hrvatske, putem izbeglica). Imam i Nikolinu knjigu u pdf formatu i čituckam je ovih dana.