Pohod na Kul-Suu (2. deo)

16.08.2017Pohod na Kul-Suu (2. deo)
Ipak se kreće(mo)
 
*
Noć je bila burna i za Stasa i njegovu suprugu. Krenula je oko ponoći drugim vanom iz Karakola i oko pet izjutra stigla do pogranične policije. Bez papira i ovlašćenja za ulazak na kontrolisanu teritoriju. Možemo smo da pretpostavimo kako je pokušavala da ubedi graničare da je propuste, objašnjavajući im da smo zaglavljeni i vrlo verovatno izgubljeni ukoliko Stasu ne preda deo koji treba da zameni na svom vanu, da bi ga pokrenuo.
 
U inače nejasnim Ularovim objašnjenjima, nedostaje deo o tome kako je ipak uspela da dozove svog supruga. Jer ovaj je krenuo njoj u susret negde oko sedam ujutru. Povezao ga je vlasnik jurte u čijoj smo blizini kampovali, onaj isti što nas je uporno budio prošle noći pozivima na čaj i votku.
 
Nejasno je i to kako se u međuvremenu, dok su oni hitali ka granici, pred jurtom pojavio stari ruski UAZ, originalne maskirno-zelene boje. U prvoj verziji planova za odlazak sa ovog mesta, Ular je pomenuo da bismo mogli njime. I zaista, minibus je stajao parkiran dobrih sat i po pred jurtom, da bi naposletku otišao.
 
Svako od nas putnika imao je nešto drugačiju informaciju koju je iskamčio od vodiča. Pokušavali smo da ih objedinimo u povezanu priču, ali nedostajali su bitni delovi, dok su se neki sudarali, protivurečivši jedni drugima. Jedino izvesno bilo je da je Stas došao u posed dragocenog dela za osovinu točka.
 
*
Sunce i vedro nebo nakon kiše koja je u više navrata padala tokom noći. I ne pomišljamo na doručak sa onako izrendisanim stomacima, ali vlasnik jurte (kad se pre vratio?) iznosi pred nas ponude: kmiz*, konjsko meso i borsog**. Da ga ne bismo uvredili, uzimamo po jedan hlepčić. Ulbara se odvažuje i na nekoliko gutljaja kmiza, nadajući se da će fermentirano konjsko mleko prijati njenom bolnom stomaku.
 
Zabava nam stiže u vidu vlasnikovog sinčića, od možda dve-tri godine. Vunena kapa sa naušnicima, a ispod nje okruglo lišce sa kosim očima i rumenim obrazima, po kojima se nepogrešivo prepoznaju nomadska deca. To je zbog svežeg konjskog mleka i čistog vazduha, kao i od sunca – objašnjavaju mi Neli i Gulbara. Ako se pažljivije zagledam u dečakove obraze, primećujem da mu je koža izgorela i da se ljušte. Pitam se zar Kirgizi nemaju neko prirodno sredstvo kojim se štite od sunca, kao što to rade u mnogim drugim azijskim zemljama. Po Majnmaru, Laosu, Tajlandu, Kambodži premazuju se belim puderom, a ponegde koriste i starinski način zaštite pomoću blata koje utrljavaju u kožu.
 
Želela bih da ovom dečaku namažem obraze nekom kremom, jer opekotine ne izgledaju dobro. Ali već sam spakovala sve stvari, a i ne verujem da bi se ideja dopala njegovoj majci, koja posluje ispred jurte, nekoliko metara dalje. Tako odustajem od te pomisli.
Neli daje dečaku nekoliko napolitanki iz svoje zalihe slatkiša. Pita ga za ime, pa za godine, a onda nam prenosi da su mu dve, ali da već jaše konja – kako joj se pohvalio. Stidljiv je kao devojčica i kada bi mogao da pocrveni još više, sada bi goreo do ušiju zbog toga što se našao u centru naše pažnje. Nutkamo ga keksima, kao i bombonama koje nam je njegov otac takođe izneo u ponudi, no dečak ove odbija – njih gleda na trpezi svaki dan. A i kekse jedva da gricne, pre nego što pruži ručicu da bi ih dao meni, pošto sam mu najbliža.
 
Neodoljivo je drag.
 
*
Dečak odlazi svojoj mami, a mi se vraćamo našim ruksacima, posedavši ili polegavši na podloge koje nismo spakovali. Neko nam je preneo informaciju da Stas popravlja svoj van uz pomoć vlasnika jurte. Verovatno je to bio Maks, koji je izašao na plato iznad kako bi imao dobru preglednost, te nam saopštio da u daljini vidi kako uz ’naš’ van stoji parkirano još jedno vozilo. Poželeli smo da upitamo Ulara za objašnjenje, ali nigde ga nije bilo. Mora da je otišao tamo, kod Stasa i onog Kirgiza. A i Maks polazi ka njima.
 
Pored reke ostajemo nas četvoro: Majkl koji se sunča, Neli koja čita knjigu, Ulbara koja meditira, i ja, koja pregledam jučerašnje fotografije.
 
Vreme se lenjo vuče.
 
*
Do reke dotapka četvorogodišnje dete, ćerkica vlasnika jurte. Podšišana je kratko, kao dečak (a primetila sam da sve nomadske devojčice tako šišaju). Na nogama ima majčine ili očeve poluduboke gumene čizmice, u kojima joj stopala plivaju, a u ruci nosi plastični ibrik za vodu. Prilično spretno stiže do malog rta, odakle uspeva da napuni posudu.
 
Ali onda zapne: ibrik je sad pretežak, a ona treba da savlada malo uzvišenje pre nego što se ponovo domogne ravnog dela obale. One prevelike čizme klize po raskvašenom tlu, i devojčica se nađe zarobljena u raskoraku.
 
Zaplaka glasno, dozivajući ridanjem majku u pomoć.
 
Bila sam se namestila da je snimam kamerom, prišavši joj već dosta blizu. Odložim aparat i u par koraka se nađem uz nju. Kažem joj da ne plače, znajući da me ne može razumeti, ali nadajući se da će reagovati na moj brižni ton i boju mog glasa. Zatim rukom prirdžim vrh ibrika, preuzimajući veći deo njegove težine, kako je devojčica ne bi osećala.
 
I evo je, kako uspešno izlazi uz ono brdašce a potom i na obalu. Pratim je u korak, pridržavajući i dalje posudu u njenim rukama, tako da njoj izgleda kao da je neobično olakšala. Sledi uspon na proplanak gde se nalazi njena jurta. Kada ga uspešno savlada, prepuštam joj ibrik da ga dalje sama nosi.
 
„Ovo je bilo slatko“, kaže mi Gulbara, kao da sam učinila nešto posebno.
 
*
Sunce je već skoro u zenitu, kada najpre začujemo zvuk motora, a zatim ugledamo i naš van kako pristiže na proplanak ispred jurte. Vozač Stas je napadno dobro raspoložen, što ispoljava galameći na sav glas dok tovari naše ruksake na krovni prtljažnik i pažljivo ih prekriva ceradom. Da ga vidim prvi put, pomislila bih da je reč o lafčini od čoveka.
I u narednim satima teško je prepoznati onog mrguda sa početka naše avanture. Sada zaustavlja vozilo svaki put kada ga zamolimo da snimimo neki neverovatno lep predeo, a često nam i sam predlaže gde da stanemo. Dok mi hvatamo najbolje uglove za fotografije, on strpljivo stoji ispred svojih vrata i puši. Nekada stigne da zapali i drugu-treću cigaretu, dok se mi vratimo. I sve to bez jedne mrzovoljne reči, pokreta ili pogleda.
 
*
Spomenik u obliku ovce Marka Pola. To je vrsta koja se od ostalih razlikuje po svojoj veličini i spiralnim rogovima. Živi u Centralnoj Aziji, na visinama iznad dve hiljade metara.
 
Spomenik orlovima, koji suvereno gospodare nebom nad Tinašin planinskim masivom.
 
Reka koja meandrira prostranom ravnicom u dolini. Iako nema prirodnih prepreka koje bi oblikovale takav njen tok, ona široko krivuda. Kažu mi da je u svom gornjem toku zlatonosna.
 
Ostaci drvenog mosta koji je tek prošle godine zamenjen novim, od čvrstih materijala. Ne znam da li bih se usudila da pređem onim i peške, a u vozilu nema ni govora.
 
Tesnaci i krečnjačke oker stene kao u kanjonu Kolorada.
 
Domaći jakovi koji žive iznad tri hiljade metara nadmorske visine. I čobani na konjima koji nadgledaju stada. Jedan čoban na vrhu stene, u odsjaju sunca, priziva slike usamljenih jahača sa Divljeg Zapada. U mojoj glavi ide muzika Morriconea iz već zaboravljenih filmova. I osećaj da je nestvarno oživelo pred mojim očima.
 
A one su nezasite.
 
*
Stas se zaustavlja na uzvišenju iznad doline kojom povremeno prolaze džipovi i druga terenska vozila. Kaže da neće dalje. Tamo je blato i nije siguran kako bi prošao. A ako se zaglavi, nema ko da ga izvuče.
 
Zgledamo se, ne znajući da li je opet reč o nekom njegovom hiru, ili govori istinu. Prema planu puta, trebalo bi da se ulogorimo pored samog jezera Kul-Suu, na tri-četiri kilomeatra udaljenosti od ovog mesta. Nikome nije problem da pešači za toliko, ali trebalo bi nam mnogo vremena i najmanje bismo morali da se vraćamo dva puta, da bismo tamo preneli sve stvari.
 
„Ja nemam nameru da guram“, kaže Majkl.
 
Utom, kao potvrda njegovih reči, na blatnjavoj poljani zaglavljuje se jedno vozilo u karavanu od četiri subarua. Iz prvog, koji je uspešno prešao na suvo tlo, iznose kuku i potom vuku ovo koje se zaglavilo.
 
Stas klima glavom i ponavlja na ruskom nešto što razumem kao: „O tome vam pričam.“
 
*
Žurno postavljamo šatore na uzivšenju gde smo se zaustavili. Dogovor je da nešto pojedemo na brzinu i potom pođemo na jezero. Tek je prošlo tri popodne, a Sunce zalazi oko osam, tako da ćemo imati dovoljno vremena da odemo tamo, da malo uživamo i da se vratimo pre mraka. Maks i Gulbara toliko žele da stignu na Kul-Suu (a oboje su već više puta bili na tom jezeru), da preskaču i ručak, te polaze čim su učvrtsili svoj šator.
 
Ali do maločas vedro nebo sa dobroćudnim kumulusima iznenada se smračuje i magla poleže do zemlje. Vetar počinje silovito da duva, a sa njim, i temperatura se osetno smanjuje. I onda, udari grad. Sitne ledenice tuku po našim šatorima. Utrčavamo u van, koji nam je najbliži, pošto smo ispred njega bili pripremali ručak.
 
Nelin izraz lica odaje razočarenje, zbog toga što sada nećemo moći na jezero, Ular je nezadovoljan zbog ponovne promene plana, dok Majkl izgleda zabrinuto. Njegov šator je jednoslojni letnji i sinoć smo morali da improvizujemo kako mu kiša ne bi probila unutra. Hrabrim ga pričom o gradu veličine oraha koji sam svojevremeno preživela u Gruziji, u šatoru podjedanko lošeg kvaliteta kao što je njegov. Prećutkujem mu da su mi tada ledenice polomile jednu noseću šipku — za brigu ionako nikad nije kasno.
 
*
Grad smenjuje kiša, za koju se čini da nikada neće prestati. Ali vreme je ovde promenljivo i taj utisak je varljiv. Za pola sata nebo ponovo može da se razvedri i sunce iznova da ograne.
 
Sedimo u vanu i pijemo Baltica pivo sa 9% alc. Majkl i ja kupili smo po šest limenki – dovoljno za trodnevno kampovanje. Podelili smo svakom po jednu i sad složno nazdravljamo. Ipak smo se dokotrljali nadomak cilja i imamo još ceo jedan dan pred sobom da stignemo na jezero.
 
A onda, kroz zamrljani prozor vana, neko ugleda dugu. I odjedanput, sve ponovo izgleda dobro i lako.
 
Sutra…
Subscribe
Notify of
guest
2 Komentari
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Zoran
Zoran
7 years ago

Sjajno, u drustvu je sve lakse.

2
0
Would love your thoughts, please comment.x
VISA MasterCard Maestro Dina
AIK All Secure
MasterCard ID Check VISA Secure

Umetničko stvaralaštvo Ciklonomad

Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)

Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003

Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com


Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.


Uslovi korišćenjaPolitika privatnosti

Snezana Radojičić - Bicikom oko sveta. © 2008-2024. Sva prava zadržana