Biškek, po drugi put (1. deo)

*
Retko se vraćam u iste gradove. Čak i ako moram da prođem kroz zemlju kojom sam već putovala, uvek biram neku novu rutu. Svet je prevelik a vremena premalo da bi se putevi ponavljali. Osim ukoliko te nešto ne zove da im se vratiš.
Kirgiska prestonica Biškek sada me je pre odvraćala nego ponovo prizivala. Skoro punih pet godina prošlo je od mog prvog dolaska u nju. Tada sam stigla biciklom, iz Kazahstana, u neprekidnom putovanju dugom deset hiljada kilometara. Negde sam bila pročitala da se, nezvanično, cikloputnikom postaje kada se na brojaču prvi put pojave te četiri nule. Bilo je leto 2012. kada sam ih ugledala. Fotografija koju sam tom prilikom napravila ostaće mi jedna od najdražih tokom svih ovih godina: umorni ali srećni putnik nalakćen na sedište svog pretovarenog, starog i ulupanog bicikla, dok se osmehuje prema objektivu.
 
Pet godina kasnije ponovo sam tu, samo ne biciklom. Dolećem avionom, pa se taksijem vozim do svog hostela. U međuvremenu, broj pređenih kilometara se upetostručio, a zatim sam i prestala da ih zbrajam. Umor se nagomilavao u telu a utisci u duši, dok je osećaj sreće uzmicao pred sve očiglednijom, rastućom prazninom. Imala sam staru naviku i novi bicikl, samo mi je smisao izmicao. I nije to bila posledica povrede na dan samog putovanja – moja upitanost o tome mnogo je starija.
 
*
Slike oko mene čine poznati svet jedne zemlje bivšeg komunističkog sistema. Seta i saosećanje, uz osećaj pripadanja, kao što pripadamo vremenu u kome smo odrasli i koje nas je oblikovalo.
 
Vozim se u prastarom golfu tri sa spuštenim prozorima pošto nema klime, a ne radi ni hlađenje. Na ulazu u grad – gužva. Premnogo vozila usred radnog dana. Čudim se što vozači staju na crveno, i bez pritiskanja sirene propuštaju jedni druge. Predugo sam u Kini, gde niko nikog ne poštuje u saobraćaju. Jedan kamion, vaskrnuo sa vojnog otpada, nevešto prefarbane karoserije, izmamljuje mi osmeh. Takvih je bilo mnogo više pre pet godina. Sada ima dosta novih, skupih kola, kao i džipova. A ima i nekoliko puta više hostela nego tada.
 
*
Šarolikost kao prvi utisak sa biškeških ulica. Zgodne devojke u letnjim haljinama i šortsevima, i neke druge devojke i žene sa povezima i u širokim tunikama i dugim suknjama. Moderno obučeni mladići i muškarci, nasuprot onih sa tradicionalnim trouglastim šeširima ili muslimanskim molitvenim kapicama. Dva dominantna rasna tipa: slovenski i mongolski. Plavi i crni. Svetlooki i kosooki. Visoki i krupni, ili oniži i stameni. I oni između, kojih, čini mi se, ima najviše.
 
Ljubaznost je nacionalna odlika kojom se Kirgizi ponose. Ubrzano obnavljam svoj ruski, ali i bez toga pomoć uvek stiže kad je zatražim na ulici. Dosta mladih govori pomalo engleski. Nekada pak iznenade svojim znanjem, kao pomoćna radnica u supermarketu. Osim ruskog koji je u Kirgiziji drugi zvanični jezik, i veoma dobrog engleskog koji je učila u školi, priča i španski, a planira da savlada i kineski. Pomaže mi da kupim ventilator za sobu, a potom se, kao kakav dobri duh, pojavljuje svaki put kada mi zatreba prevodilac na nekom odeljenju u marketu. I na kraju se ona meni zahvaljuje na prilici da vežba svoj engleski.
 
 
Ajran, kefir, kirgiski i ruski hleb, čečip, Baltik pivo sa 9% alc; pa gotova jela skoro kao sa Balkana: pire i šnicle, restovan krompir, goveđe meso, vitaminske salate. Mineralna voda. Nes kafa bez šećera (koji je obavezni sastojak svih nesica u Kini i zemljama jugoistočne Azije, dok ono prethodno nabrojano i ne postoji). Svega toga sam željna.
 
*
„A u vas muž jest?“ – kao obavezno pitanje taksista i svakog muškarca kome se obratim za bilo kakvu pomoć. Ako negiram, odmah stiže ponuda za brak – sa njim ili nekim njegovim. Azija ne poznaje pojam samoće. Niti razume zašto bi neko bio sam. Pogotovu žena.
 
„Ženščine vaših godina u nas su uvek udate i sede doma“, čujem svaki put kao objašnjenje.
 
Klimam glavom. A sledeći put lažem. „Da-da, u minja muž jest.“
 
*
Prodavačice kvasa, šerbeta, maksim aršana, tana na svakom ćošku. Sećanje na leto 2012. i gradić Taganrog na jugu Rusije. Bila sam ostala bez ikakvih sredstava i prijavaila sam se za uličnu prodavačicu kvasa. Jedno od mojih gorih iskustava. Bez suncobrana, po ceo dan na usijanom asvaltu, strepeći od gneva kupaca koji se požale kako kvas više nije hladan. A kako bi i bio na tim temperaturama. Loše mesto, sa slabim prometom, a tik uz prodavačicu konkurentske firme, koja, za razliku od moje, obezbeđuje i frižidere.
 
Saosećajno, kupujem kvas od žena koje se zlopate kao što sam se i ja zlopatila za zaradu od nekoliko evra dnevno. Ako im ostane i toliko.
 
Kvas nema onaj ukus koji volim, ali je i dalje pitak, pa nastavljam tako sve vreme duž moje rute.
 
*
Nisam više stranac u kog se upiru svi pogledi, ponekad i prsti, za kojim se okreće i kog slikaju kradom, ili ga mole za zajednički selfi. Bivše sovjetske republike poslednje su oaze multietničnosti u Aziji. Poslednje zemlje u kojima stranac drugačije boje kože biva ’nedvidljiv’ poput bilo kog drugog lokalnog stanovnika. Osim ako to ne istaknem svojom garderobom i stilom turiste – sa mapom u jednoj i kamerom u drugoj ruci – niko ne može ni da pretpostavi da ne pripadam ovom gradu i ovoj zemlji.
 
Više puta, Kirgizi me zaustavljaju na ulici da bi me upitali gde se nešto nalazi. Uspešna mimikrija bez ikakavog maskiranja. Aj em a foriner, izvinjavam se, smejući se. Dugo mi nedostaje taj osećaj slobode, kad si samo jedan od mnogih, a ne kao pod dvadesetčetvoročasovnom prismotrom.
 
Ego manijaci iz rijaliti programa trebalo bi da dođu u Južnu Aziju ili na Daleki Istok, gde će stalno biti u centru pažnje, posmatrani sa divljenjem. Tamo je belac bog.
 
*
Taksi dolazi na poziv telefonom. Nekad potraje i po dvadeset minuta dok dispečar ne potvrdi da postoji slobodno vozilo. Taj zvanični taksi ima oznaku na krovu i taksimetar, odnosno, brojač preko mobilnog telefona. Prevoz je jeftin, a i grad je mali, sa nepuna dva miliona stanovnika. Nikad me ne izađe više od dva dolara, koliko god daleko išla. Za razliku od tog, zvaničnog taksija, kome nedostaje dovoljno vozača, ’divljaka’ ima dva-tri puta više. Imaju table koje se mogu nabaviti na bazaru, ne koriste merač kilometara i sve vožnje su im nekoliko puta skuplje, čak i nakon cenkanja.
Najčešće prevozno sredstvo su maršrutke. Nisam se još vozila nekom, jer su uvek prepune. Nisu klimatizovane a dnevne temperature se penju iznad 30 stepeni Celzijusa. Zato radije idem peške. No, to nije jednostavno pošto su trotoari izrovareni kao da su izbombardovani ili preoravani bagerima. Ovde razlike između zimskih i letnjih temperatura iznose i po 60 stepeni, pa asfalt neminovno propada. U istom stanju su i ulice, za čije popravke nema novca. Pre pet godina, slika je bila skladnija utoliko što na takvim drumovima čovek i očekuje da vidi moskviče i škode, kojih ima i sada, ali vrlo malo, dok su ih onomad svi vozili. Ljudi pojedinačno žive bolje, ali zemlja je i dalje u nemaštini.
 
Prepoznajem sve, skoro kao kod kuće.
 
(nastaviće se)
Još fotografija:
Subscribe
Notify of
guest
2 Komentari
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Jurij
Jurij
7 years ago

Evo odmori sada par meseci pa se izleči !

Led
Led
5 years ago

Simpa opis. Pozdrav iz Bishkeka.

2
0
Would love your thoughts, please comment.x
AIK
VISA MasterCard Maestro Dina
MasterCard ID Check VISA Secure

Umetničko stvaralaštvo Ciklonomad

Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)

Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003

Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com

Snezana Radojičić - Bicikom oko sveta. © 2008-2024. Sva prava zadržana