Na cilju
Oko spa-kompleksa tlo je ravno, a trava uredno pokošena. Idealno je za kampovanje. Nisam primetila kapije na prilazima, ali verovatno postoje. I kompleks se verovatno zaključava tokom noći. A meni se baš tu ostaje. Izbanjala sam se i sad mi se ne preznojava ponovo, vozeći do nekog drugog mesta. I mrak je već pao, a ja izbegavam da podižem kamp noću. Ovo mesto koje sam odabrala primetila sam još za dana, prilikom dolaska u onsen. Nalazi se iza poslednjih parkinga, u uvalici iznad koje prolazi put. Ali pogled odozgo je odvojen visokom živicom, pa su male šanse da me neko primeti.
Nešto posle deset sati, začujem više glasova kako se približavaju. Primirim se, ali onda shvatim da su to zaposleni krenuli kućama. Neki idu peške, putem pored mog kampa, a onda sa druge strane uvale čekaju autobus. Slušam ih kako se smeju, srećni zbog završetka još jednog radnog dana. Zatim neko povlači tešku čeličnu kapiju (ipak postoji!) i zaključava katanac. Zatvorena sam u dvorištu ogromnog kompleksa. Valjda će se otvoriti pre devet ujutru, kada moram da krenem na feri.
*
Pre odlaska u spa, bila sam svratila u kancelariju feri-operatera da proverim raspored plovidbi i cenu karte za mene i bicikl. Sa druge strane pulta, na rasklopljenoj debeloj fascikli, mirno se izležavala jedna mačka. Ne bih je ni primetila da radnica nije ustala od pulta i otišla za drugi sto da nešto potraži. Tada mi je oslobodila pogled.
Pomislila sam da je mačka njena, pa sam je pitala za dozvolu da napravim nekoliko fotografija. Ne viđa se često takav prizor u Japanu. Radnici se to dopalo, a posebno kad sam pomazila mačku. Ova se spremno okrenunula na bok, očekujući da nastavim. Razmaženi ljubimac.
A onda jutros vidim kako mačka drema ispred kancelarije, na suncu. Neko joj je postavio jastuk uz jedan od nosećih stubova mosta za prilaz feriju. Unutra radi neka druga žena. Tako zaključim da mačka zapravo nije ničija, ali da se zaposleni u toj kancelariji kolektivno brinu o njoj.
*
Feri je mali, za možda sto putnika i dvadesetak vozila. Jedini sam stranac, i poneko me pogleda sa zanimanjem. To traje vrlo kratko, pošto se u Japanu smatra nepristojnim piljiti u nekoga.
Ali jedan čovek ne skida pogleda sa mene. Ne čini se da bi nešto hteo – recimo, da popriča sa mnom – već naprosto ne prestaje da me proučava. Mogu samo da nagađam šta mu je toliko zanimljivo na meni. Osim što sam drugačije boje kože i kose, i viša za glavu od prosečnih Japanaca. Otkako sam u Japanu, odvikla sam se od toga da pilje u mene. Ali ovaj čovek me sad podseća kako je to izgledalo u, manje-više, svim azijskim zemljama u kojima belci nisu većinsko stanovništvo. Prisećam se feri vožnji u Indoneziji, najgoroj zemlji po tom pitanju. Lokalci su tamo doslovno opsednuti strancima. Putovanje zbog toga liči na rijaliti program, sa dvadeset četiri sata uključenim kamerama.
Nervira me taj čovek. Prelazim na drugu stranu broda, sklanjajući se od njegovog pogleda.
*
Planirala sam da se po dolasku na drugu obalu negde smestim i ostatak dana provedem odmarajući se. Imala bih vremena da krenem u osvajanje poslednjih kilometara moje rute nazavane ’Duž Japana’, pa možda i da stignem do najjužnije tačke kontinentalnog dela ove zemlje. Ali nema potrebe da toliko žurim. Temperatura je prijatna, i noć će biti topla, a meni je potreban odmor.
Takođe, treba da obavim nekoliko stvari. Moram u kupovinu, da nabavim namirnice za naredna dva-tri dana, pošto pretpostavljam da je ovo poslednje mesto do juga gde ima mini-marketa. Na najjužnijoj tački ću kampovati, a možda ostanem i ceo jedan dan, pa je bolje da pripremim zalihe. Zatim, treba da nađem perionicu za sve prljave stvari koje ne uspevam da operem danima. Ali najviše vremena oduzeće mi dok dopunim baterije elektronskih uređaja. To podrazumeva sedenje u nekom konviniju koji ima prostor namenjen za kupce, u trajanju od nekoliko sati.
Kada sve to obavim, već je skoro pet, i mrak samo što nije pao. Mesto nalazim u parku na obali, u sklopu odmorišta ’mići no eki’. Stižem tamo tačno u trenutku kada Sunce, zalazeći, boji nebo u intezivne žute nijanse. Sedam na plažu i otvaram pivo koje sam maločas kupila. Prizor traje koliko i sadržaj limenke. Šteta, za oboje.
*
Cele noći besni vetar, udarajući sa kopna. Moj šator je u poluzavetrini, ali kao da ga neko odiže oda tla, u nameri da ga prevrne – tako su snažni ti udari. Jedva uspevam da odspavam sat-dva. Pred zoru, vetar staje, a počinje kiša. Srećom, ne zadugo.
Dan je zarozan, i povremeno prsne poneka kap. Put me vodi preko brdâ sa strmim usponima i spustovima. Duž njega, raštrkane su seoske kuće. Deluju staro i sirotinjski, dvorišta su puna starudije, a okolo ima smeća. Nemam osećaj da sam i dalje u Japanu. Niti da stižem na svoj cilj.
Pobednički dani bi trebalo da budu osunčani, sa prizorima za pamćenje.
*
Pravim pauzu na pola puta, kod jedine prodavnice. Uđem unutra da kupim nešto slatko i sipam vrelu vodu za kafu u moj termos. Ispred se nalazi klupa, pa krenem prema njoj.
Devojka i mladić, koje sam primetila u prodavnici kao jedine mlađe od šezdeset, stvore se preda mnom. Devojka u rukama drži kutiju sa keksom, iz koje je izvadila većinu sadržaja.
„Uzmi, to je za tebe, poklon“, kaže, pružajući mi kekse. Razaznam jednu-dve engleske reči, ali uglavnom govori telom i osmesima.
„Za mene? Sve to? Zašto?“ Smejem se u neverici. Veoma su mladi, ili možda nisu – sa Azijatima čovek nikad nije siguran, pogotovu sa Japancima. Izgledaju kao da nemaju više od po dvadeset pet, ali moglo bi im biti i deset-petnaest više.
„Onako, present“, objašnjavaju mi naizmenično. Mladić povlači poslednje dimove smotane cigarete. A možda i nije cigareta, možda puši neku laku drogu? Neradni je dan, a Japanci vole da daju sebi oduška.
Uzimam poklon, i pitam ih odakle su. Odgovaraju da su iz Kagošime i da su krenuli do Sata Misaki, najjužnije tačke kontinentalnog Japana. Kao i ja. Samo što oni idu tamo da se pomole. Tako mi objašnjava devojka, sklapajući dlanove kao za molitvu.
Ja im pričam da sam vozila od krajnje severne tačke na Hokaidu – Kejp Soja, pa skoro tri meseca preko sva četiri velika japanska ostrva. Dive se, ponavljajući reč ’kul’. Pa se opet smejemo i gledamo prijateljski.
*
U najjužnijoj varoši ostrva Kjušu završava se maraton. Ne znam koliko je moglo da bude učesnika u mestu sa možda dvesta duša, ali takmičari koje srećem nose oznake sa trocifrenim brojevima.
Put me vodi pored besplatnog kamping prostora na obali mora, strmo uzbrdo. Nemoguće je voziti sa mojim pogolemim teretom, a pitam se i da li uopšte ima smisla gurati do cilja, pa onda sve to ponoviti u suprotnom smeru. Zato zastajem na jednoj krivini, dok se ne odlučim. Čini mi se pametnijim da se najpre smestim u taj kamp, rasteretim bicikl i onda se odvezem do Sata Misaki.
U susret mi nailazi žena sa bebom u kolicima i takmičarskim brojem. Već je izgurala ovuda uzbrdo, a sad se vraća istim putem. Učestvovala je u maratonu, možda u pešačkom delu, ali svejedno. Još pre nego što mi se približi, počinjem da je fotografišem. Osmeh mi je oko cele glave, a udivljeni povici ’vau!’ jedino su što uspevam da kažem.
Žena se smeje. Kad priđe, pitam je da li je ceo put gurala svoju bebu. Potvrđuje da jeste. Zamolim je da se svi troje slikamo, i ona rado pristane.
*
Ipak najpre podižem šator. Skidam bisage sa bicikla, i spremam se da na brzinu nešto prezalogajim, pre nego što krenem da izvozim poslednja tri-četiri kilometara do mog cilja. Odozgo, stazom koja vodi do asfaltnog puta, stiže jedan stranac. Ima oko pedeset pet, visok je i mršav, u planinarskoj opremi. Pomislim da je učesnik maratona, verovatno učitelj engleskog u tom mestu. Čovek zastane kod kamp prostora, praveći se da gleda malo prema pučini, pa prema mom šatoru. Očekuje neki znak od mene da je dobrodošao.
„Hej!“, pozovem ga.
„Hej! Dobar šator, imam isti takav, samo za jednu osobu“, kaže čovek prilazeći mi.
Nil, kako mu je ime, nije učitelj jezika i nije učestvovao u maratonu, nego je putnik kao i ja, samo autostoper. Kampuje pedeset metara dalje od mene, u istom prostoru, samo malo uzbrdo. Inače je iz Vankuvera i ovo mu je ko zna koja poseta Japanu. Prvi put je putovao ovom zemljom pre skoro trideset godina.
Imaćemo mnogo tema za razgovor kad se vratim sa svog cilja.
*
Nil me je upozorio na majmune, a saobraćajni znak nakon prve krivine na rakune. Prve ne volim jer su agresivni i nekad otimaju stvari turistima. Ove druge pak nikada nisam videla uživo u prirodi.
Sada mi put preseče najpre porodica majmuna: mužjak i ženka sa dva mladunca. Potom iz cevi pored puta izađe veliki primerak rakuna.
„Hej!, vidi ti to“, viknuh pre nego što rakun pobeže nazad, u istu rupu.
Kada sam pre tri meseca pravila poslednje kilometre do najsevernije tačke Japana, na ostrvu Hokaido, put su mi presecali jeleni i srndaći.
*
Kod odmorišta čija se gradnja završava zaustavljaju me muškarac i žena iz obezbeđenja. Pozivaju me da priđem do panoa sa mapom, koji je tu postavljen. A onda mi objašnjavaju da je deonica od vidikovca do svetionika na najjužnijoj tački zatvorena zbog izgradnje puta. Do sada je tuda vodila samo planinarska staza.
Razumem ih pogrešno, kao da odatle gde stojimo ne mogu dalje.
„Nema šanse!“, pobunim se. „Vozim tri meseca da bih se tamo ’zapljunula’! Ima da prođem, makar nosila bicikl!“
Oni ne razumeju engleski, ali moj ton je dovoljan. Između sebe razmene nekoliko reči, a zatim muškarac odmahne rukom u stilu: „Neka je, neka ide.“ I tako me propuste.
*
Razmišljam o svojoj reakciji. I mislim kako je dobro što nisam alpinista ili neki ekstremni sportista. Smatrala sam sebe dosta razumnom, sve do sada. Inaćenje poput onog maločas koštalo je mnoge alpiniste života. Stigavši do pred sam cilj, nisu mogli da se pomire sa tim da im viša sila – jer obično je bila reč o lošim vremenskim uslovima – ne dopušta da dovrše uspon na sam vrh. U osvajačkoj ostrašćenosti, nastavili bi, sve dok ne bi bilo prekasno.
Razumela sam ih, bolje nego ikad pre. I ja sam silno želela da stignem na svoj cilj, osvajala sam kilometar po kilometar tokom prethodna osamdeset tri dana, boreći se sa lošim vremenom, sa kišama, vetrovima i mrazevima, sa bezbrojnim usponima, sa bolešću koja me je ozbiljno stegla u jednom trenutku, sa problemima zbog opreme i nedovoljno novca, sa viznim pravilima koja su mi ograničavala vreme boravka, sa strahovima od čestih tajfuna, cunamija i zamljotresa. I sada da me zaustave neki glupavi radovi na izgradnji puta. Na samo kilometar od mog cilja! Nema šanse!
*
Ipak, dalje od vidikovca ne može. Zatvoren je tunel kroz koji vodi put, a ispred stoji nekoliko radnika obezbeđenja. Ne postoji nikakva staza kojom bih mogla da se provučem, čak ni kada bih sačekala noć.
Ali sada se mirim bez roptanja. U onih nekoliko minuta od zaustavljanja dovde, dobila sam priliku da smireno razmislim. I da shvatim koliko je moja reakcija nerazumna. A predobro znam da tome nema mesta u avanturi koju sam izabrala. Ako me nešto — osim volje — održava sve ovo vreme, onda je to zdrav razum u presudnim momentima.
I zato tako mirno prihvatam da prođem samo do ograđenog platoa-vidikovca. Što se mene tiče, cilj sam ostvarila.
Čestitam! 🙂
Baš sam srećna zbog tebe. 🙂 Već su godine prošle od kada smo prvi put pričale o tom planu da provozaš Japanom. I baš mi je drago da si uspela da ga sprovedeš do kraja! I što si imala snage i volje da kačiš redovno ovde postove o tome. Znam da je mnogo lakše i brže okačiti stvari na FB, ali meni baš prijaju ovako zaokružene, kao celine, malo duže priče. Hvala!
Čekam sad nastavak avanture. I dalje Koreja ili se nešto u međuvremenu promenilo?
Hvala ti, draga 🙂 A godine… znas da sam ja krenula 2011. na put… to je vec mnogo godina… Sa objavama ima jedan trik: pocela sam da pisem ovakve objave za FB a onda ih ovde kopiram. Utice na broj lajkova tamo, jer su dugacke za FB kriterijume, ali i dalje dosta veliki broj ljudi to procita. A koga mrzu, on samo gleda fotke. Naime, posto stalno kampujem, nemam mogucnosti da duplirAm sebi posao. Nisam jos sasvim odlucila gde cu. U Koreji je sad adno a i pre dve nedelje sam urada visa run u Busan i vratla se, te… Read more »