Kjoto, ili savršeni sklad
26.10.2016Nerviraju me svi ti turisti koji su opseli Kjoto. Jer to je moj prvi utisak – da je grad pod opsadom. Na najjačem udaru su ‘must see’ mesta, koja trpe najezdu i stranih i domaćih posetilaca.
Ne zna se ko se više folira: lokalci koji su obukli tradicionalna kimona I japanke sa drvenim đonom, u kojima, u, takođe tradicionalnim belim čarapama sa odvojenim palcem, nabadaju nesigurnim koracima po sitnom šljunku ili klizavoj kaldrmi, ili stranci koji uvek preglasno razgovaraju na svim tim raznim jezicima, sa držanjem koje vazda deluje izveštačeno, sa predvidljivim uzvicima oduševljenja na identičnim mestima, sa istim pitanjima za svoje vodiče.
A svi su naoružani fotoaparatima, ajfonima I smartfonima, tabletima, kroz cije objektive ili ekrane posmatraju ono po šta su došli preko pola sveta – da bi to videli uživo. Kreću se u gusto zbijenim grupama, formirajući kolone koje se talasaju dok nadiru napred, I napred, I napred. Ta se vojska zavlači svuda, stigne u svaki dostupan kutak, I tamo škljoca. Besomučno, sa predanošću ovisnika, svi klikću tim svojim sokoćalima, jedva se povremeno setivši da sopstvenim očima pogledaju nešto od toga. Ali oči nisu kamera I, barem za sada, ono što one vide ne može se jednim klikom poslati na društvene mreže gotovo istog trenutka.
Kako mi samo idu na nerve svi ti turisti. A najgore je što sam I ja jedna od njih, jer radim sve isto što I oni.
*
Očekujem da će hramovi popustiti pod tom najezdom. Potajno zlokobno, nadam se da će poružneti, gubeći od svoje lepote I veličanstvenosti kad ih okruži tolika masa tela. Tada bih mogla da dam oduška svojoj netrpeljivosti prema nepodnošljivoj gužvi u kojoj se jedva korača nogu pred nogu, I da kažem kako nije ni vredelo dolaziti. Kako sve to I nije ništa posebno. Jer toliko toga sam već videla, nagledala sam se I hramova I svetilišta I rajskih vrtova.
Ali to se ne dešava. Ne znam kako, ali sve te građevine nadmoćno čuvaju svoju uzvišenost I spokoj. Imam osećaj kao da ih ništa ovovremensko ne dotiče. Sklad I mir vladaju carskom prestonicom Kjotom.
*
Mrzovolja me ne drži I zbog svih tih boja jeseni. Maštala sam oduvek o Japanu na proleće, u vreme sakure, ali bogatsto jesenjih nijansa dotiče me poput savršenog umetničkog dela. Upijam boje, klikćem svojim sokoćalom da ih zabeležim, valjda zato da bih imala dokaz da je tolika lepota moguća.
Nikada nigde nisam videla takav sklad između linija ljudskih građevina I bozijeg kolorita prirode, tih bašta koje okružuju hramove I svetišta. Na momente, utisak je toliko intezivan da bih mogla da zaplačem. Zlatni paviljon me I dovodi do ivice suza. Osećam nepodnošljivu lepotu sveopšteg sklada tog mesta I prvi put odistinski razumem nesrećnog zen-iskušenika Mizogućija koji to više nije mogao da podnese, pa je spalio hram star više od petsto godina. Sve do ovog časa verovala sam da je ceo taj događaj, onako kako ga pripoveda Mišima u Zlatnom paviljonu, bio stvar zlosrećnog sticaja okolnosti, ali ovde, na ovom mestu, osećam kako se može poludeti od lepote. Treba videti Kjoto da bi čovek to razumeo.
*
Ovde je čovek u stalnoj neverici, neprekidno je začuđen nad skladom koji je ostvaren I u najsitnijim detaljima. Tako, zen bašte nisu samo remek-dela pejzažne arhitekture, nego sve u njima ima sasvim određenu namenu I simboliku.
U nevelikoj Kamenoj bašti (25 m x 10 m) nema nijednog drveta: samo petnaest kamenova I beli šljunak. Grupisani su u pet nejednakih skupina: jedna grupa od pet, dve od tri I tri od po dva kamena. Cela površina bašte moze se obuhvatiti pogledom samo sa jednog mesta – onog namenjenog starešini hrama. Ostalima je dozvoljeno da sede I meditiraju sa verande, nikad ne sagledavši celinu. Oni, takođe, nikada ne mogu da vide svih petnaest kamneova, jer gde god da sednu, moći će da izbroje svega četrnaest, dok će im jedan uvek ostati skriven. Prema predanju, jedino onaj koji doživi prosvetljenje, moći će da sagleda sve kamenove.
Sa druge strane hrama postoji majušno jezero I izvor. Kroz debelo bambusovo stablo voda teče u kameno korito, odakle se dalje sliva u jezero.
Zastajem, opčinjena zvukom vode. On I inače na mene deluje momentalno, smirujući me I uvodeći u stanje spokoja kao što udarac u pleksus uvodi u stanje izmenjene svesti – tako je snažan uticaj vode na mene. Smela bih da tvrdim kako je I to kapanje uritmičeno uz pomoć tajnih znanja zen-graditelja. Ili je stvar u boji zvuka, nisam sigurna. Kako god, sedam na stepenik koji je predviđen da se njime siđe do vode I rutualno očisti pre molitve. Dobro je što niko ne mari za to I ne traži da se pomerim. Čini mi se da bih tu mogla ostati zauvek, slušajući taj ritmični, bogat a čist zvuk.
Čuđenje se nastavlja I narednog jutra u Kjotu. Zašla sam, ili, tačnije, ušla u tunel od 1000 šintoističkih kapija – torija. One se nalaze na ulazu u svaki hram I obično su jako velikih dimenzija, jarko narandžaste, ali kad nema mesta ili sredstava, dovoljne su I sasvim male, skoro kao makete, od običnog neobojenog drveta.
Fušimi inari taiša je naziv hrama na brdu koje se izdiže nešto malo iznad trista metara od nivoa mora. Inari je reč koja označava boga uopšte, a pre svega boga prosperiteta I bogatstva u najširem smislu. U starom Japanu, inari je štitio poslove I trgovce, pa je otuda svaka od ovih kapija dar nekog od ljudi iz te branše. I tako je nastao tunel dugačak četiri kilometra, koji vodi do vrha brda I glavnog hrama.
U Sanjusanđen dou se pak nalazi 1000 Kannon-a ili bodistava. Statue su vajane u prirodnoj veličini, oko 170 centimetara. U sredini hrama je glavna statua hiljadorukog Kannona, a sa obe njeove strane su poredjani ostali bodistave, u pravilnih deset redova po njih pedeset. Ispred njih, u prvom redu, stoji dvadeset osam čuvara božanstava.
Ne poznajem budističku mitologiju, a objašnjenja na tablama samo mi prave zbrku u glavi. Tako odustajem od pokušaja da budem revnosni turista koji temeljno obilazi sve što ulazi u cenu ulaznice. Umesto toga, izvlačim svoje proročanstvo iz jedne od brojnih kutija ispred Kannona. I izlazim napolje, da saznam šta mi poručuju budistički bogovi.
Zdravlje: Zbog nezdravog načina života, trpećete posledice.
Posao: Možete unaprediti stvari za koje ste zainteresovani.
Novac: Biće teško rasporediti ga.
Traženje srodne duše: Potrajaće, ali će doći.
Izgubljeno: Ono za čime uporno tragaš, ne bi ni moglo biti nađeno.
Pa, dobro je što nisam htela da mi Kimie gleda u dlan.
Na kraju dana, nakon hramova I svetilišta, odlazim u posetu jednom zamku. Prija videti I nešto svetovno, drugačije.
Nijo je ime zamka koji je podignut u 17. veku, kao palata osnivača Tokugave – najvažnijeg I najmoćnijeg japanskog šogunata. Iako se prestonica nalazila u Edu, rezidencijalna palata bila je smeštena u Kjotu.
To je zapravo utvrđenje koje se prostire na ogromnoj površini od preko 3000 metara kvadratnih. U Nijo-u je sve ogromno: ulazna kapija, šančevi, prostorije koje se kaskadno nadovezuju jedna na drugu. I kao I oni zen-vrtovi, I ovde je svaki detalj građen sa tačnom namenom I jasnom simbolikom.
Tako svrha murala u sobama u kojima su plemići različitih rangova čekali na susret sa šogunom nije samo estetska, već prikazi na njima govore o tome koliko je šogun moćan, zdrav, mudar I bogat. Otuda su na njima oslikani tigrovi, borovo drveće, trešnjin cvet, ždralovi koji nose tu simboliku.
Očarana sam arhitektonskom jednostavnošću palate, pravilnim četvorougaonim sobama I širokim hodnicim koji vode oko njih, građenim od kedrovine I bambusa; kao u svedenošću linija I minimalizmom, koji još više ističu o kolikom bogatstvu je tu reč. Ovde je očigledno da soba nije prazna zato što nema čime da se opremi, već zato što vlasnik nema potrebe ni za kakvim komforom: pod je zastrt, postoje jastuci i niski stočići koji se lako prenose I pomeraju gde treba – a sve preko toga bilo bi bahaćenje, nedostatak dobrog ukusa.
Kada se izađe u baštu I vidi kolika je površina oplemenjena bez I najmanjeg zagušivanja ili pretrpavanja, čovek ne može da se ne divi, opet I ponovo, japanskoj meri u svemu pojavnom. Ta mera je uvek na granici univerzalno dopadljivog, na onoj međi nakon koje nešto postaje za nijansu previše – lepo, veliko, udobno, praktično… čime onda narušava sklad između estetskog, upotrebnog I simboličnog. Čini mi se da je ta mera, ta strogo kontrolisana odmerenost u svemu, odgovor na pitanje zašto je Japan toliko drugačiji od ostatka sveta, a sve u njemu tako lako dopadljivo.
Hahahah… čitam kako ti idu na nerve turisti i razmišljam kako smo svi mi turisti to bar jednom pomislili. 😀 😀 😀 Lepo mi je da čitam o zlatnoj palati i 1000 šinto kapija. Mi smo obe propustili, a hteli smo da ih vidimo. Nama se to redovno dešavalo u Kjotu, krenemo ka hramovima, vidimo podosta ljudi i onda krenemo manje zatrpanim stazama oko parkova. Tako smo izmicali hordama turista, ali i propuštali sve značajnije hramove. 😉 Ali upravo je Kjoto mesto gde sam shvatila da me atmosfera, mirnoća i sređenost tih parkova mnogo više fascinira od samih građevina. Baš… Read more »
Bilo mi je prekipelo u Kjotu, zaista. Biće da su bili neki praznici ili raspusti, jer ta količina ljudi, to nije normalno.
Slažem se za parkove u Kjotu, bez njih, meni ono tamo ni upola ne bi bilo toliko lepo i zanimljivo.
Ovde čitalac ne zna čemu više da se divi – Japanu, ili njegovom opisu i slikama /fotkama; sve se sliva u jedno, gubi se sposobnost razgraničavanja. Hvala spisateljki do neba za ovu „prezentaciju“ i doživljaj !! <3
Hvala, Radmila 🙂
Sneska,voleo bih da napravis jedan manji blog o tome kako se hranis na putovanju,sta kupujes i gde kupujes namernice,i sta najvise kuvas i kako…posto si o tome najmanje pisala…Srecannn put i neka te srecaa pratiiii…POZDRAV !!!!!!! 😀
Marko, pišem povremeno o tome na FB-u. To se baš razlikuje od zemlje do zemlje. Evo, sad u Japanu, hranim se potpuno drugačije nego u ostalim azijskim zemljama, zbog cena, naravno. A pisala sma dosta i u Kamperskom o ishrani, dala sam čak i recepte. No hoću, pisaću jednom blog i o tome.
Hvala na lepim željama 🙂
EEE hvala ti puno…Puno pozdrava!!!
He,he i mene nervirali u Tokiju
Čitam ovih dana „Planetu Japan(aca), pa bih rado doživljaj upotpunila fotografijama koje sam pre četiri godine gledala ovde i na fejsbuku. Međutim, na blogu slika skoro i da nema, ostali samo prazni pravougaonici, a na fejsbuku nikako da dođem do objava iz tog vremena, skrolujući unazad. Osim ovih pedesetak slika u galeriji (ali koje su bez opisa), postoji li mogućnost da se nekako vide te fotografije iz 2016. godine?
Volim!