21. septembar
Iskrcala sam se u mokro jutro bez neba, koje je sasvim prekrilo teško sivilo. Prethodnog dana, tajfun je pogodio jug pacifičke strane Japana. I kao što sam se već u dva-tri navrata osvedočila, to se na ceo arhipelag odrazi u vidu obilnih kiša i naglog zahlađenja.
A ja sam stigla bolesna. Poslednjih dana na Hokaidu uhvatila me je jaka prehlada, pa sam se gušila od kašlja i kijala sam kao da sam alergična na sam vazduh. Na feriju sam dobila i temperaturu, valjda od onsena u koji sam otišla ne bih li tu prehladu što pre izbacila iz sebe.
Tako nikakva, iskrcah se, dakle, u Sendai, u dan koji bih, i u uslovima konvencionalnog života, najradije prespavala.
Ne znam kuda ću. Dvoumim se između odlaska u sam grad, gde se nalaze ruševine nekadašnjeg utvrđenja, i kratkog de-toura na sever, prema zalivu Matušima, koji je, sa svojih 270 raštrkanih ostrva na kojima mahom rastu samo bonsaii, japanski pandan Halong zaliva u Vijetnamu. Pročitala sam da je to jedna od tri najspektakularnijih prirodnih lepota u Japanu, kao i da su Japanci skloni da sve grupišu u tri ‘naj’.
Moja ruta treba da vodi na jug, i dosta sam kratka sa vremenom, ali nešto me vuče ka tom zalivu. Najpre, propustila sam da obiđem Halong, iako sam toliko vremena provela u Vijetnamu. Potom, taj pogled na ostrva po koji bih pošla, ne košta ništa osim malo pedalanja. Naposletku, tamo ima dobrih plaža i kampova, pa bih mogla da ostanem i dan-dva, dok se malo zalečim. Jer osećam da mi je odmor neophodan. Tako se odlučih za sever, privremeno, a posle ću ope na jug, prema prvobitnom planu.
b
Nakon sata vožnje i nekoliko stajanja zbog fotografisanja zaliva, iako je to uglavnom bio jalov posao s obzirom na lošu vidljivost, stigoh u Matušimu. Ta varoš predstavlja krajnju severnu tačku do koje je doprlo razorno dejstvo cunamija i zemljotresa 2011. Delovi obale se još uvek rekonstruišu, pa su tako oba parka, koja su bila moja potencijalana kamp-mesta, delimično zatvorena, a ono što je ostalo dostupno, vrvelo je od šetača.
Iznenadio me je toliki broj turista. U tom gradiću ima nekoliko znamenitosti, poput dva budsitička hrama iz 16. veka i dvorca jednog od velikih samuraja, ali ipak nije ‘must see’ turistička atrakcija poput Tokija ili Kjota. Sam gradić je vrlo dopadljiv i deluje dosta ljupko na prepoznatljiv japanski način, ali tursiti su ga sad zagušili. Kiša je bila malo stala, i svi su se razmileli okolo. Sa čežnjom pomislih na poludivlji i poluprazni Hokaido, koji je mojoj prirodi odgovarao mnogo više.
Ne želeći da se guram i probijam, ostavljajući to za naredno jutro, izađoh malo izvan centra i tu nađoh mesto za kamp uz obalu, iza visokog betonskog zida, podignutog u odbrambene svrhe. Taman na vreme, jer kad je počelo da lije, nije prestajalo do pred samu zoru. Toliko jako je padalo da sam jedva uspela da izađem napolje i napravim dva i po koraka do bicikla, zgrabivši bisage sa hranom i unoseći ih unutra.
Imala sam u termosu vrele vode, a u prvoj pomoći C-vitamin i neke lekove protiv prehlade, dok sam antibiotike već počela da uzimam dan ranije. I uradih isto ono što bih i kod kuće, što svi radimo kada smo roviti: obilno sam večerala, popila sve lekove koji mogu da pomognu, dobro se utoplila i legla da spavam – za one koji me pitaju a šta radim kada se razbolim na putu. A za one što ih zanima moj novi šator MSR, sad mogu da kažem da se odlično pokazao i na višestanom jakom pljusku (desetočasovnom, bez prestanka), očuvavši me potpuno suvom.
22. septembar
Putniku poput mene ne treba mnogo. Dovoljno je da grane sunce i da se nebo razvedri, pa da se zakotrlja sa obnovljenim osećanjem da je svet lep, da je život čudo i da posle kiše mora da bude baš ovako — bleštavo i toplo. A kada mu na to njegov Put priredi i neočekivani susret, društvo koje će mu osvežiti dan, onda je njegova sreća nemerljivo velika.
Krenuvši juče na ostrvo Miyako, po pogled sa vrha tamošnjeg brda na zaliv sa ostrvima bonsaia, kao i za dobrim mestom za odmor dok sasvim ne prezdravim, ugledah cikloputnika ispred sebe. Prednjačio je možda 500 metara pa nisam mogla da budem sigurna da li je jedan od ovdašnjih pedalofila, koji, nažalost, ne govore engleski, ili možda stranac — mada za skoro mesec dana nisam srela nijednog. Ipak, upreh snagu iz petinih žila da ga stignem, pa iako je vozio dosta sporo, jedva ga uhvatih.
„Hi there!“, javih mu se, još uvek ne znajući ‘čiji je’.
„Hey, hello!“, odgovori osvrnuvši se.
Ha! Stranac! Najzad malo razgovora sa srodnom dušom!
Čuvši odakle sam, on je radosno uskliknuo: „Moja žena je iz Spilta!“
I treče mi njeno ime — Lejla, dok prezime nisam upamtila. Sličnih smo i godina ona i ja, pa je Jorg, kako je ime biciklisti, pretpostavio da bi možda mogle i da se poznajemo. Što će se možda i ispostaviti kao tačno, s obzirom na sve neverovatne slučajnosti koje obeležavaju moj Put.
Za sada, otrkili smo da smo oboje napravili turu na Hokaidu i da idemo na jug, a da i on planira danas jedan opušten dan na ostrvu, možda čak i da se okupa u Pacifiku. I ja sam o tome razmišljala, ali zavisi od toga koliko je voda hladna, budući da sam još pod antibioticima.
Krenusmo tako zajedno ka jugu ostrva. Putnici brzo utvrde da li odgovaraju jedno drugom, da li postoji ona bliskost koja se gotovo odmah ostvari u susrteu, ili ne. Jorg i ja smo se uklopili kao da se znamo godinama. I on je juče imao težak dan, vozio je po kiši uz mnogo uzrbdica duž pacifičke obale, i današnje sunce, kao i naš susret podjednako su ga obradovali.
Kad stigosmo do kraja asfaltnog a i bilo kog drugog puta, ostavismo bicikle i Jorg pojuri da se kupa. Za mene je voda ipak bila previše hladna, te sam ostala na obali. Pešačila sam malo do obližnjeg svetilišta, ispitala gde se završava rt i pretaržila okolinu za večerašnji kamp. Jer, rešila sam da tu ostanem do ujutru.
Kasnije, predložih Jorgu da napravim tople sendviče za ručak. Imala sam dovoljno za oboje, a on je, sa svoje strane, častio pićem iz jednog od onih automata kojih ima na svakom koraku. Usput je otkrio da na jednoj od zgrada stoji natpis Slovenija, što sam kasnije morala da uslikam.
Nismo mnogo pričali, a opet smo o svemu progovorili. No ono što je na mene ostavilo najveći utisak bila je u dva navrata ponovljena izjava zahvalnosti Lejli koja ga je pustila da napravi turu po Japanu. Tromesečnu. Jer Jorg je zaposlen, i to u jednoj japanskoj firmi u Minhu, gde žive, ali je nekim čudom dobio od njih tri meseca odsustva. A još većim čudom, i njegova supruga se složila sa tom njegovom avanturom. Bio je srećan baš kao dete.
Najviše smo ipak pričali o Japanu, oboje podjednako oduševljeni i tom zemljom i njenim ljudima. Bilo je toliko utisaka, toliko zaključaka i pretpostavki koje smo sad potvrđivali jedno drugom. Dobro je makar povremeno podeliti svoje utiske sa nekim ko je bio tamo gde i ti, proveravajući na taj način i meru sopstvene objektivnosti.
Pošto je Jorg planirao da te večeri stigne u Sendai, gde je rezervisao hotel, posle ručka krenusmo na moj predlog da se ispenjemo još na to brdo, odakle se pruža panoramski pogled na zaliv i ostrva. Mesto odakle je počinjao uspon nalazilo se na možda 300 m od mesta gde smo se i sreli, odnosno, gde sam ga sustigla. Do tamo smo otišli biciklima, prošetiali do vrha, presrećni zbog dobrog svetla i čistog neba, je će nam i fotografije uspeti. Mada, složili smo se, ni one ne mogu da dočaraju svu tu lepotu.
„Vratiću se u Japan, sigurno!“, uzviknuo je. To je bila rečenica koju je ponovio barem pet puta otkako smo se sreli.
„A ja ću naći način da produžim svoj ostanak“, obećala sam sebi.
Tu smo se i rastali uz srdačan prijateljski zagrljaj, on odlazeći sa ostrva, dok sam se ja vratila na ono mesto gde smo proveli dan — jedan savršen cikloputnički dan.
Putniku poput mene zaista ne treba mnogo da bi bio srećan.
23. septembar
Juče sam jedva stigla do Sendaija i krenula ka kopnenom zaleđu, kada je počelo da pada. I pada. I pada. Sve jače i jače. A put vodi uzbrdo i nigde na vidiku ničega gde bih mogla da se sakrijem. Uz to, i saobraćaj je intezivan, šibaju kola i kamioni kao ludi. Zar je ovakav Honšu?, razmišljam, na ivici razočarenja. Namrevala sam da podignem šator još u Sendaiju, u nekom javnom parku, ali svi su bili krcati ljudima. Japanci su očito slavili neki praznik, a kasnije ću saznati da je reč o zimskoj ravnodnevici.
Pada sve jače, a jedini park u blizini nalazi se na 2-3 km strmo uzbrdo od mesta gde sam se zaustavila. Najpre odlučim da ne vredi da guram bicikl do gore pa da se ispostavi ko zna šta, te tako nastavih dalje. Ali sa svakim okretom pedala postajalo mi je sve jasnije da sam pogrešila.Jedno od neprikosnovenih pravila Puta je: iskoristi prvu priliku – jer nikad ne znaš da li će biti druge. (Isto je i u životu, samo nam nije toliko očigledno.) Tako se vratih do raskrnice, od koje je put kretao uzbrdo. Uz mnogo napora, izgurala sam bicikl do vrha, do ogromnog parka nalik na one memorijalne, oko nekog spomenika ili zdanja. Brzo sam istražila okolinu, proverila da li toaleti imaju utičnice i, bez mnogo razmišljanja, odlučila se da šator postavim kod autobuske stanice sa nadsteršnicom. Ali iz obzira prema ljudima koji će možda tuda proći (mada sigurno nema viša autobusa, pošto sam proverila raspored vožnje), najpre sam ga razapela na otvorenom, nekoliko metara dalje, planirajući da prostor stanice iskoristim samo za sedenje i pripremanje hrane. Vrlo brzo mi je pak postalo jasno da bi bilo neuporedivo bolje da sve premestim pod krov. Jeste da šator ne prokišnjava, ali zemlja oko njega je već toliko natopljena, da će se stvoriti blatište kad prvi put budem ušla i izašla odande. Tako prebacih sve pod krov, na suvo.
Taman sam se smestila, kada se jedan kamion zaustavio pored stanice. Debeljuca koji je izašao iz njega počeo je da skuplja panoe što su stajali duž puta, a koji su se verovatno odnosili na današnji praznik. Sve ih je doneo do vrata neke prostorije pod nasrešnicom, u sklopu stanice. Tu ih je ostavio i, učinilo mi se, otišao. Premesetila sam svoju kućicu na bolje mesto, uza zid te prostorije, no delimično zatvorivši ulaz u nju. Kad, evo ti debeljuce. Objašnjava mi da treba da unese sve unutra. Smerno se izvinajvam i pomeram šator, pitajući ga da li je sad ok. Buca potvrđuje, zatim unosi sve stvari unutra. Malo ‘popričamo’, više naslućujući pitanja jedno drugog nego ih razumejući, a zatim ja odlazim u tolaet preko puta ulice da prikupim svoje elektronske uređaje koje sam bila ostavila da se pune, prilikom onog prvog ulaska. Vratim se do šatora upravo kad se debeljuca spremio da krene, ulazeći u svoj kamion. Opazivši me, vratio se i pružio mi kesu sa dva topla damplinga – jednim slanim, sa nekim povrćem, i jednim sa crvenim slakim pasuljem. Verovatno svojom užinom. Ooooo, hvala!, rekoh, naklonivši mu se. Ovi Japanci su stvarno neverovatni!
Kasnije te večeri, kiša je tako jako tukla, jače nego monsuni u tropima, da sam sa zahvalnošću pomislila na krov stanice pod koji sam se smestila. Ne verujem da bi ijedan šator izdržao toliki vodeni mlaz, koji se u nekoliko sati sručio na oblast oko Sendaija. Prava propast kako to pada.
I naredno jutro je kišilo, samo sitno, pa sam odlučila da krenem. A i ne mogu da ostanem na jednom mestu, jer niti su dobri uslovi za to, niti imam vremena. Ali kapi su se brzo pretvorile u pljusak. Očaj od sinoć, dok sam tražila mesto gde bih se sakrila, ponovo me je obuzimao. Ovo zaista više nema nikakvog smisla. Izgubilo je sportski karakter boriti se protiv neprekidne kiše. Vozim po pljusku, non-stop mokra, ležem da spavam kao pod tuš, ni stvari ne mogu da osušim, a onda ujutru sve ispočetka. Niti šta mogu da vidim, niti uživam. U čemu je, onda, poenta? Imam, prosečno, jedan sunčan dan u nedelji. Ne, zaista nema smisla nastaviti ovako dalje.
Ali, dok ne odlučim šta bih mogla da promenim, nemam izbora nego da idem dalje. Tako krećem prema kopnenom zaleđu i provinciji Jamagata. Dug, strm uspon iz Sendaija, sa brojnim vozilima i kamionima, pa još i kroz tunel i potom takvu nizbrdicu da mi je srce bilo u petama sve vreme dok se nisam dokopala ravnog terena. Utom je počelo i da se razvedrava, magla se podigla i sunce se najzad probilo.
Čak dva ili tri sata lepog vremena, sve dok nisam došla pred početak novog, samo sad neuporedivo dužeg uspona.
Prevoj Sasaja, na oko 1000 mnv, a kroz šume u kojima su divlje životinje zaštićene.To, drugim rečim, zanči da kad bi me neka napala i ja je, hipotetički, u samoodbrani savladala, verovatno bih bila optužena za umorstvo i još bih platila i kaznu. U ovoj opblasti, uopšte u celom planinskom pojasu Japana, mnogo je crnih medveda. Nailazim čak i na jedan znak koji upućuje na nekadašnju jazbinu jednog iz skupine ugroženih. A osim mene, nema žive duše. Sva vozila idu autoputem, kroz brojne tunele, dok ovaj zaobilazni put koriste tek ponekad – tako po jedno prođe pored mene na možda pola sata. Ne bojim se, ali predostrožnosti radi pevam. Nešto se dernjam, pričam glasno, samo da ne bude potpuna tišina. Osam kilometara traje uspon preko brda. Vrh je prekriven teškom magluštinom, što mi ide u prilog, jer se presvlačim u suvu odeću bez prevelike bojazni da bi me neko mogao videti – sve i kad bi neko vozilo naišlo ovuda.
A onda spust, preko 20 kilometara dug. Bilo bi ovo uživanje, da put nije klizav od vode i opalog lišća i da nije tako maglovito. Ovako, predstavlja mi možda i veći napor od onog uspona sa suprotne strane planine. A kada se najzad dokopam civilizacije, ušavši u Jamagatu, postaje još stresniji zbog svih tih vozila što jure pored mene.
Planirala sam da odem u besplatni kamp, ali nikako da ga pronađem. Naposletku, načinjući jedan uspon već u sumrak, odlučim da se smestim u prvi park. I kao po narudžbini, ubrzo stižem do jednog na vrhu brda. I sada sam tu, delimično pod krovom od toaleta, delimično kisnući. Jer da, kiša ponovo pada (trenutno je opet potop), mada bi istini više odgovaralo reći da nije ni prestajala, samo je menjala jačinu. Ali dok spremam večeru, ja nešto pevušim. Ne zbog straha od medveda i zveri, već zbog tog nekog osećanja sreće koji me ne napušta otkako sam u Japanu. Ne razumem baš najbolje i ne znam, koliko će me to još držati, ali za sada je to očito jače od mog nezadovoljstva svim neprilikama.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.
Vidim, ovo su sve zapisi od pre mesec dana. Nadam se da se kiša smirila od tad. Mene kiša baš uvek izludi. Ne toliko sama kiša dok sam aktivna, nego to stanje mirovanja, preko noći, kad ne mogu propisno da se utoplim i osušim. Onda mi se najgora hladnoća uvuče pod kožu. Ti se ovde na hladnoću ne žališ, te može biti da sam i ja preterano odsetljiva s obzirom da već godinama živim u tropima. Doduše, ja sam baš teatralna i patetična kad mi je hladno ili kad sam bolesna. Ja i dan danas u tim situacijama zovem mamu… Read more »
Kako ti mene lepo ishvališ, niko me tako ne hvali 🙂 Najpre, smirile su se kiše. Svi kažu da je ova godina bila neuobičajeno kišovita. Pa mene su pljuskovi pratili mesc dana, gotovo svakodnevno. I baš sam se bila deprimirala. Kasnim dosta, jer sam imala mnogo pehova i problema. Bila sam izbiljno zaglavila, sa teškim bronhitisom, pa mi je crko notbuk, te kupim tablet, a na njemu ne umem sa radim… Tako da sam kačila samo FB objave, a to bi mi uzimslo po 2-3 sata svakog dana. Još da sam to kopirala na blog – pa provodila bih po… Read more »