Do najsevernije tačke Japana
14.09.2016
7. septembar
Danas malo kiša, malo sunce. Ali su zato pejsaži slikarski nestvarni. Osećaj da sam na dalekom severu je potpun.
Zaustavila sam se dosta rano pošto je ponovo počelo da pljušti, a našla sam se baš u mestu u kome postoji besplatan kamp. Najpre sam mislila da spavam u toaletu, jer je napolju sve bilo natopljeno, a i među cikloputnicima na turi u ovoj zemlji važi pravilo da nisi kampovao u Japanu, ako nisi spavao u javnom toaletu. Međutim, na kraju se nebo razvedrilo, sunce je granulo i malo prosušilo travnjak, pa mi je bilo žao da ne iskoristim to za pravi kamp.
8. septembar
Nacionalne rute 231 i 232, koje vode na sam sever Hokaida, probijane su kroz planinske masive, pa su desetine kilometara u tunelima. Oni su nekada otvoreni prema moru, sa svodovima kroz koje dopire dovoljno svetlosti da osvetli tunel, ali u njemu, svejedno postoji i veštačko osvetljenje, a nekad su klasični zatvoreni tuneli, oni od kojih se ja inače pribojavam. U takvim tunelima, biciklista nikad ne može da dobro oceni odakle stiže vozilo, koliko je brzo, da li će ga zaobići u dovoljno širokom luku da mu ne poremeti ravnotežu.
Ovom rutom, čini mi se, voze svi motoristi Japana i oni koji na svojim makinama dođu u ovu zemlju i na ostrvo Hokaido. Većinom su natovareni kao omanji šleperi, a gotovo da nema vozača koji, pretičući me, ne podigne palac ili mi ne mahne. A zaklela bih se da mnogi od onih koji mi dolaze u susret takođe učine naklon u svojim sedištima.
Duž velikog dela obale postavljeno je ogromno kamenje, betonske skulpture o koje će se razbijati visoki talasi u vreme tajfuna. Osim ove zaštite, na svim udarnim mestima podignuti su metalno-plastično-stakleni zidovi koji treba da zaustave udare vetra. On najčešće duva sa kopna, sudeći po položaju tih branika.
Vozeći sa pogledom na sve to zajedno, na nemirne i već sad dosta visoke talase, na kamene brane i zaštitne zidove, ne prestajem da se divim. Teško je naći negostoljubivije okruženje za život, a ovi ljudi vekovima ulažu napore da ublaže neukrotive prirodne sile, i u velikoj meri u tome i uspevaju. Posmatrajući sada sve to, uspevam da potpuno razumem zbog čega je bezbednost – i to u svim njenim vidovima – ovde postala najvažniji imperativ, kao preduslov preživljavanja.
9. septembar
Cele noći je pljuštalo, a udari vetra o prozore stanične kućice budili su me u nekoliko navrata. To me je i ujutru probudilo, još pre šest, pa iako mi se nije mililo da se pokrenem koliko mi se spavalo, morala sam da ustanem – prvi autobus prolazi oko sedam i dotle bi trebalo da pospremim svoje stvari i da, po mogućstvu, i ja odem.
Nije mi se izlazilo na kišu, na vetar koji je još juče počeo da duva sa mora, iz pravca severa, u kome sam pedalala. Ni na hladnoću. Naježila sam se kad sam izašla, koliko je zahladnilo. Moj termometar pokazao mi je da je jedva trinaest iznad nule. A udruženo sa tim vetrom i vlagom, delovalo je još mnogo hladnije.
Zaustavih se u prvom gradiću kod Lawson prodavnice. Razvrstala sam đubre i potom ušla da se snabdem hranom za danas. Uz velike napore i neprekidno preračunavanje, uspevam da, kada je reč o hrani, ostanem u okviru svog dnevnog budžeta, pa i malo ispod toga. Sada je moj račun iznosio 752 jena (oko 7 evra) i pošto mi je naplatio, uredno spakovavši sve u kesu i sa dve ruke mi pruživši moj račun i kusur, prodavac mi podmetnu kutiju sa prorezom sa gornje strane.
„Izvucite jedan papirić“, reče.
Nasmejah se i uzeh prvi koji mi se našao pod prstima.
Prodavac ga pogleda, odmahnu rukom i složi grimasu koja je trebalo da znači: „Bezveze“. Pa vrati moj listić nazad a on izvuče drugi, dobitni. Te sav srećan ode među police i izabra za mene flašicu ledenog zelenog čaja.
Nisam prestajala da se smejem, koliko je bio simpatičan. I on se radovao, pa smo se više puta naklonili jedno drugom pre nego što sam izašla iz Lawsona, sa gratis pićem koje će mi taman dobro doći uz ručak.
Tridesetak kilometara kasnije uđoh u poveći grad, u kome je trebalo da postoji besplatni kamp, sa tuševima po ceni od dvesta jena (manje od vda evra). Međutim, u kompleksu terena, osmatračnice za ptičare, parkova, izvora tople vode, nije bilo ničeg besplatnog. Osim toaleta u koje se uputih sa namerom da se okupam.
Uđoh u onaj namenjen majkama sa bebama i osobama sa invaliditetom, jer je uvek najprostzraniji, a često ima i tuš. U ovom ga nije bilo, ali sam zato otkrila utičnicu. Odlično! Dok se budem kupala, napuniću bateriju notbuka. Za početak, upotrebih toalet, kad se nađoh u zabuni koje dugme da pritisnem za puštanje vode. Većina japanskih javnih toeleta radi na senzore, osim kada korisnik želi neku posebnu opciju, kao što je zvuk kotlića ili ptičji cvrkut, ili bide i tuš nakon nužde, što je pak sve jasno objašnjeno crtežom i dvojezičnim uputstvom, ali na ovome ništa nije bilo ni nacrtano niti je nešto pisalo. Pritisnuh zato prvo dugme za koje mi se učinilo da je pravo. I tad, rezleže se alarm kao pozv na evakuaciju zbog zemljotresa ili cunamija. Kako je samo glasno zavijao, očekivala sam da će mi četa vatrogasaca iste sekunde hrupiti u toalet, razvaljujući vrata (i ona su radila na dugme). Brzo pokupih svoje stvari i izađoh ispred zgrade nužnika. Sad me je živo zanimalo koliko japanskim emergency sluzbama treba da stignu na takav poziv.
Minut, dva, tri… niko nije dolazio, a alarm je uporno odzvanjao. Negde petog-šestog minuta, iz minivana koji je parkirao ispred samog ulaza, izađe stariji Japanac, u radnoj unifromi i sa nekom vrstom šlema na glavi. Biće da je to spasilac. Pokušah da ga dozovem, dok je prolazio pored mene, kako bih mu objasnila da je posredi greška. Ali njegova pažnja bila je sva usmerena na ulaz u toalete, od kojeg ga je delilo još samo nekoliko koraka. Tad mahnuh rukama kako bi me primetio. I već sam zaustila da kažem ono „sorry“, koje svi Japanci razumeju, kada me je spasilac pogledao i – mahnuo mi, kao što se maše turistima u znak pozdrava.
Ma da li je moguće da je to uradio? Zar je stvarno pomislio da ga dozivam usred jeke alarma da bih mu mahnula i on mi uzvratio? On kao da je Kinez, ne Japanac!, pomislih i nasmejah se za sebe. Nego da gledam da što pre odem odavde.
I brzo se spakovah, te se udaljih pre nego što je spasilac izašao, možda najzad shvativši šta je ta strankinja htela mašući mu obema rukama.
Nedaleko odatle, nađoh drugi javni toalet u sklopu parka, takođe sa odajom za osobe sa invaliditetom i majke sa bebama, u kojoj je bilo utičnica. Te se tamo okupah i napunih baterije, ovoga puta ne pritiskajući ništa što ne znam čemu služi.
U međuvremenu je kiša prestala, delimično se razvedrilo, otoplilo je pet-šest stepeni a i vetar je posustao, pa sam odbacila prvobitnu ideju da se negde zaustavim, prekidajući vožnju za taj dan zbog jako lošeg vremena. Ali promena je kratko trajala i ubrzo je opet počelo da duva, sada i iz pravca mora i sa kopna. Kada sam nekoliko sati kasnije rešila da potražim mesto za kamp, dosta sam se namučila dok nisam pronašla nešto u zavetrini – a što će u njoj i ostati, kako god da vetar bude menjao pravac. Usput sam, na poslednjoj pauzi ispred neke prodavnice gde sam natočila vodu, kupila i mini-sake, flašicu od 100 ml te japanske rakije – tek koliko da se malo zagrejem. Valja se.
10. septembar
Stigla u oblast Wakasakanai, na manje od 100 km od najsevernije tačke kopnenog Japana! Ako se vreme bude malo umilostivilo, pa kiša stane a posebno vetar smanji doživljaj, sutra u ovo vreme postaviću tamo svoje šatorče.
11. septembar
Potpuno neobičan dan, kao na nekoj drugoj planeti.
Počelo je sa niskim nebom ujutru, na slici kao sa kraja sveta — a gde sam bezmalo i stigla. Desetine kilometara nigde ničega, samo more sleva, desno planine, i put koji se stapa sa linijom horizonta. Vetar nemilosrdan, a povremeno me nadleti i neki tamnosivi oblak, koji sruči na Zemlju one oštre sitne kapi kao ispod jakog tuša.
I onda, usred tog ničega, nekakav objekat – za odmor, piše. U njemu, velika sala sa stolovima i stolicama, kuhinja, prostrani toaleti. Sve na izvol’te i, naravno, kao u apoteci.
Sledeća slika mi je otela uzvik neverice: tri jelena desno pokraj puta. Na možda dvesta metara od mene. Ma divno, predivno! Kakav doživljaj!
Stižem najzad do Wakkanaia, najsevernijeg japanskog grada i druge najsevernije tačke kopnenog Japana. Na periferiji, na samom špicu pre nego što pod oštrim uglom zalomim ka Soja zalivu, pokraj puta opazih jelena, srnu i lane. Tu na pet metara od vozila, od dve žene koje su stale da ih gledaju, od mog bicikla. U pozadini je brdo sa japanskim vojnim snagama i osmatračnicama okrenutim ka ruskom ostrvu Sahalin, koje se za vedrih dana može i nazreti, podno tih baza je prostrani park u kome se, gle čuda, igra nekoliko dece, a odmah uz put, jelen sa svojom porodicom, na ispaši. Nadrealno!
U Wakkanaiu krenuh strmim putevima na brdo gde se nalazi besplatni kamp. Zastavši na jednoj od okuka da se izduvam, opazih na velikoj livadi ispod mene dve srne. Bezbrižne, mirne, kao domaće. Upitah se da nije ovde neki rezervat, ali ni moj Lonely Planet, ni Wiki travel nisu o tome ništa rekli.
Smestih se, izabravši mesto blizu padine sa drvenim klupama i stočićima, odakle se pruža odličan pogled na zaliv i grad u dolini. Sedeći za jednim od tih stolova dok popijem kafu, primetila sam kako u travi ima mnogo izmeta nalik na ovčji, mada je donekle različit. To me je malo začudilo, jer na Hokaidu, do sada, nigde nisam videla ovce.
Ali pre nekih sat vremena, polazeći prema toaletima ispod te livade, zastadoh u neverici: na par metara od mene bila su tri laneta. Uzeh da ih fotografišem, pa se onda udaljih. Kada sam opet prošla livadom, čitavo krdo srna i lanadi došlo je na ispašu. Od njih je, dakle, onaj izmet! Tu dolaze da pasu. Tu, na par metara od mog šatora. Gledam ih i ponavljam u sebi: „Ovo nije film, ovo nije Nacionalna geografija, ovo je stvarno!“
12. septembar
Napuštam Wakkanai kamp sa jednom mišlju koja me cesto pohodi poslednjih dana: Japan umire. Evo, recimo, u tom kampu: sve je super-sređeno, toliko je lepo da se čoveku ne ide odatle, sklad sa prirodom je potpun, pa čak i srne šetaju okolo ne bojeći se ljudi, sve to je besplatno, namenjeno kvalitetnom odmoru radnog čoveka Japana, kao i stranaca, ali nedostaje život. Skoro svi kamperi bili su solo, ili veoma stari bračni parovi. U drvenoj otvorenoj kućici, predviđenoj za druženje, uveče se nisu okupili posetioci, već je svako ostao u svom šatoru ili ispred njega, zabavljen nekim svojim poslom u tišini. I ta tišina! Jesam pobornik mira i neuznemiravanja drugih, ali otkako sam ušla u ovu zemlju, nisam čula ni dečiju graju. Moji domaćini u Saporou pričali su mi kako se sve više mladih ljudi odlučuje za solo život, jer ne mogu da nađu dovoljno dobar posao, sa primanjima koja bi bila dovoljna za život porodice, o stanu i da ne govorimo, tako da biraju da ostanu samci. Bela kuga hara u Japanu
Do najsevernije tačke vozim nekoliko sati. Put je gotovo prazan, što me više i ne čudi. Svi rade ili su u svojim kućama. Ako želim da vidim ljude, najsigurnije je da se zaustavim ispred prodavnice. Oko nje i u njoj uvek ima nekoga. Zanimljivo mi je da Japanci, koji na semaforima uglavnom gase motore svojih vozila, ispred prodavnica to retko čine. Većina izađe iz kola, ostavljajući upaljen motor, pokupuje šta treba, i brzo se nekud odveze. Nema se vremena za gubljenje.
Da nije vetra, koji me danima udara čeono, put do Cape Soya bio bi među najlepšim deonicama dosadašnjeg putovanja. Nikada nisam bila na severu Evrope, ali sudeći po fotografijama koje sam videla, evropski sever i ovaj japanski gotovo da se ne razlikuju. A taj osećaj, da nisam u jednoj azijskoj zemlji, već zapravo daleko na severu svog kontinenta, prati me takođe od početka. To je ono nisko nebo, teget more, drvene kuće prepoznatljivog dizajna, osmišljene tako da budu tople i funkcionalne na velikim minusevima.
Još uvek se nalazim u zaliu Cape Soya, koji je dosta plitak, sudeći po čapljama što mirno stoje u vodi, i po nekoliko stotina metara udaljene od obale. Vredni Japanci napravili su osmatrališta za ptičare na svakom pogodnim mestu. Ništa nije ostavljeno slučaju.
I najzad stižem. Cape Soya. Najistruenija tačka kopnenog Japana, na rtu koji se zabada u Ohotusko more. S druge strane je Rusija, Sahalin, a čini mi se da daleko, daleko na severoistoku nazirem i Kamčatku – vulkasnko poluostrvo o kome sanjam. Pada mi na pamet podatak iz Lonely Planeta da je ova tačka na otprilike istoj paraleli kao Milano, za koji pak niko ne bi ni pomislio da je kraj sveta, niti bi ga tako doživeo. Ali Cape Soya to nesumnjivo jeste, zahvaljujući Pacifiku, izloženosti, klimi…
Kako god, 45°31′22″ predstavlja najseverniju tačku Japana. A sad ću da okrenem na jug, do najjužnije.
