Od Kuala Lumpura do Melake, gde sam rezervisala smeštaj, ima između 160 i 200 km. Ovo ‘između’ zavisi od toga kako ste uspeli da se iščupate iz mreže bulevara, nadvožnjaka, podvožnjaka, zaobilaznica i svih ostalih saobraćajnih zamki u gradu koji napuštate, a potom isto to i u drugom, neuporedivo manjem, kroz koji obavezno morate da prođete ako izbegavate autoput. Moja ideja da bih možda mogla da u jednom danu stignem do Melake istopila se već tokom prvog sata iskobeljavanja iz maležanske prestonice.
Pa dobro, neću da se nerviram. Večeras ću se opet malo pomučiti i pitatati nekog da postavim šator u njegovom dvorištu.
Ali nekako mi se baš ne mili da to pitam. Sve odlažem zastajanje u selima kroz koja prolazim. Igram se jurke sa satom, odbrojavajući minute koji su preostali do sumraka. Zapravo bi bilo idealno kada bih zaustavila nekog od ovih na motorima što mi mašu u prolazu ili pokazuju podignut palac, te upitala: „Je l’ mogu da spavam u tvojoj bašti noćas?“ No, ne ide da to radim (mada, ako ovako bude i u Indoneziji, počeću i to kao što sam naučila da od takvih žickam vodu kad mi ponestane u nekim nedođijama).
Tako sve odlažem da zaređam od vrata do vrata dok se monitor na mom GPS-u sam ne prebaci na noćni režim. Sad više nemam kud. Za manje od petnaest minuta biće mrkli mrak.
Srećom, pre toga stižem u neku varoš. I na samom ulazu ugledam tablu sa oznakom Policijska stanica.
Ha! Ajde da vidimo kako policija u Maleziji brine o putnicima!
*
U stanici jedan punašni Malajac koji ne zna ni reči engleskog. Podmećem mu blok u kome je na malajskom ispisana rečenica: „Da li možete da mi pomognete da nađem neko sigurno mesto za kamp?“
„Aaa!“, uzvikuje bucko shvativši.
I pokaže mi rukom da čekam dok on telefonira. Kad završi razgovor, ode u drugu prostoriju. Tamo je šefica – žena koju sam srela ulazeći u dvorište stanice. Stigle smo istovremeno – ona svojim audijem, ja svojim biciklom. Na moje „Hello!“ sa osmehom oko pola glave nije reagovala, pa sam već po tome zaključila da mora biti nekakav važan faktor. Posle sam je videla kako je zamakla u tu tamo prostoriju.
Sada iz te sobe dopiru glasovi – onog buce i njen. Dugo pričaju, a kada buca izađe, još uvek nema odgovor. Pokazuje mi rukom da treba i dalje da čekam.
Uskoro stiže policajac na motoru.
„Mey I help you?“, pita me ulazeći u stanicu.
„Aha“, odgovorim i sve mu objasnim. Ne znam koliko zapravo razume jer sam već navikla na to da Azijati veoma uverljivo klimaju glavama i kada nemaju pojma o čemu vi to. Sad ovaj prevodi buci a onda zajedno odlaze kod šefice.
Još deset minuta priče. Napolju je pao mrak. Srećom, u prostoriji radi plafonski ventilator pa barem nisam više ulepljena od znoja.
Najzad, izlaze obojica i ovaj što priča engleski kaže mi da mogu da postavim šator u dvorištu.
„Hvala! Hvala!“, ponavljam zahvalno.
I odlazim na mesto koje se meni dopada a ne ono koje mi je odredio uz sam put.
On me, očekivano, prati a sa njim i buca. Pojavljuje se i jedan od stanara iz obližnjih kuća. Jer u sklopu stanice su i kuće – nekoliko njih. Sve je ograđeno ogradom prema ulici i drugim kućama. Valjda su svi koji žive u njima zaposleni u policiji?
Kako god, taj stanar me upozorava da se udaljim od krošnje drveta pod kojom sam htela da se smestim. Ima zmija u krošnji, upozori me. A meni, nakon onog susreta sa burmanskim pitonom, ne treba dva puta reći.
U međuvremenu, policajac koji govori engleski ponudio se da mi organizuje tuširanje kod nekoga uiz okolnih kuća, što sam s radošću prihvatila.
Tako sada, smestivši se, spremim sve za kupatilo i upitam ga gde da idem.
Ali umesto da me povede, sad mi i on kao buca maločas pokaže rukom da sačekam. I ode u stanicu. Na konsultaciju sa šeficom, naravno.
*
Deset minuta kasnije izlaze svi troje – buca, onaj što govori engleski i šefica.
Na ne tako lošem engleskom ona mi objasni da je zvala svog nadređenog i da ne mogu da tu ostanem iz bezbednosnih razloga.
„Molim? U policijskoj stanici nije sigurno? A gde onda jeste?! I zašto ste čekali da raspakujem šator i sve stvari da biste mi to rekli? Gde sada da idem po mraku?!“
U meni sve ključa.
„Ne-ne! Našli smo vam smeštaj u sobi, u kući. Ne morate ništa da platite“, kaže šefica.
„Hvala vam veliko, ali meni je okej i ovde. Zaista mi je naporno da sad sve ponovo pakujem. Treba mi najmanje pola sata“, objašnjavam.
„Ostavite sve tako, a ujutru dođite po stvari“, predlaže buca preko svog kolege-prevodioca.
Agr! Kako ništa ne kapiraju. Najpre im je trebalo više od pola sata da me puste, a sad bi da me sele. Zašto me jednostavno ne ostave tu?
„Ne, povešćemo vas tamo, evo, ja ću vam pomoći da sve spakujete“, nudi velikodušno onaj na engleskom.
Kamperu može da pomogne samo njegov saputnik kamper, s kojim deli svakodnevnu rutinu. Ostali su uvek samo na smetnji. Tako i policajac koji zna engleski. Molim ga da ništa ne dira, već da sve pusti meni.
Dok se spakujem (ne prestajući da gunđam), stignu dve devojke na motoru. Obe su pokrivene maramama kao i šefica. Jedna od njih mi prilazi, pruža ruku i predstavlja se – Aetikan.
Ovo već počinje da liči na cirkus. Ima li još nekog da dođe i pomogne u prevođenju, mom smeštaju, selidbi…?
*
Mrak je već uveliko pao kad najzad krenemo. Šefica u svom audiju, a ja za njom biciklom. Barem je tako planirano. Ali nisam sitgla ni da sednem na bicikl a ona je tako nagazila papučicu gasa da mi je u sekundi nestala iz vidnog polja. Je l’ ona to mene zeza?
Ali u pomoć pristižu one dve devojke. Objašnjavaju mi da će voziti iza mene osvetljavajući mi put. Samo treba da skenem u tu prvu ulicu desno.
Okej, skrećem.
I onda se vozimo još oko pola sata.
Pred dugačkom i visokom metalnom kapijom na kojoj piše Resort (nečega) zastajemo da bi devojka pozvala čuvara iz kućice. Šefica je davno zamakla. Srećom, čuvar je tu pa nam odmah otvara.
Nastavljam da pedalam. I kroz onaj mrak vidim da je priroda oko mene nešto posebno: jezera puna lokvanja i lotosa, šetališta, ribjaci. Mesto je idealno za odmor.
Stižemo do drvenih kućica u dnu parka, ograđenih žičanom ogradom. Kapija je zatvorena. Šefica je već tamo ispred svog audija i pokušava da pozove nekog telefonom. No, taj neko se uporno ne odaziva. Devojke ne znaju šta da mi kažu.
Kako će i ovo očito potrajati, a ja sam mrtva-gladna, sedam na pločnik i načinjem hleb – jedinu hranu koju imam kod sebe a koju ne treba pripremati. Kada obrate pažnju na mene, kao uzgred im kažem da ja mogu i tu, na travnjaku ispred, da postavim šator i da bi mi bilo sasvim okej.
Šefica i devojka koja dobro priča engleski počinju da razmatraju tu mogućnost. Ali usred njihovog većanja, iz kapije se pojavi vlasnica onih kućica.
Široki osmesi, izvinjavanje, još šiti gestovi rukom da uđemo unutra.
*
„Evo, tu ćeš spavati“, kaže mi vlasnica srdačnim glasom.
Pogledam u drvenu kućicu. Lep bungalov, sa prostorom za sedenje dole i sobicom na spratu – naravno da nemam nikakve zamerke. Osim one da smo se natezali više od sat i po da bih tu spavala.
Vlasnica mi pokaže i gde je toalet i tuš, pa mi svi, uključujući i neke muškarce koji su se tu stvorili, pomognu da moje teške torbe unesem gore, uz strme stepenice. Bicikl vežem dole. Pitam, zar nije sigurno mesto sa dve kapije i čuvarem, ali ne dobijem odgovor.
Jedva dočekam da se okupam. Na putu do mog bungalova presretne me šefica. Mora da ide, kaže. Pruža mi ruku i izvinjava se zbog neugodnosti. Uzvratim joj širokim osmehom. Sad sam mnogo bolje raspoložena. Uostalom, dovoljno je da pomislim koliko bi našoj policiji trebalo da izveća smeštaj za nekog stranog cikloputnika.
No one dve devojke još su tamo. Sede za stolom u prizemlju bungalova.
Priduružujem im se, s pitanjem da li je okej ako pripremim nešto za jelo.
„Mi smo vam kupile!“, graknu uglas i poture mi kesu punu slatkih peciva, soja mleka i nekog gaziranog napitka.
Iako praktikujem da za večeru jedem kuvano, ne mogu da ih odbijem. Lica im doslovno zasijaju od sreće što prihvatam njihov dar. Kada ponudim i njih, odbiju.
„Mi ćemo samo da vam pravimo društvo ako vam ne smeta?“, pita me Aetikan.
Ne, naravno. Taman da malo pričamo.
*
Obe su policajke. Aetikan ima dvadeset pet a Fathin dvadeset tri. Prva je to odabrala kao zanimanje jer joj je i otac policajac a njena drugarica jer joj se dopadalo.
„Pa, kako je biti policajka u ovom mestu?“, pitam.
Sležu ramenima.
„Je l’ ima mnogo posla?“
„Ne baš. Vrlo retko neki sitni prekršaj“, kaže Aethikan.
Već sam primetila da u Maleziji mnoga mala mesta imaju policijske stanice. Ili čak i vatrogasne jedinice, dok ih u nekim većim nisam našla – barem ne uz glavnu ulicu, gde su obično locirane.
Pošto nemaju šta mnogo da mi pričaju o poslu, polako ih navodim na temu koja mene uvek zanima: kako žive mladi u toj zemlji. Kako se druže? Kako se povezuju? Da li izlaze? Kako se zabavljaju? O čemu maštaju?
No čini se da su devojke ili previše stidljive ili i nemaju šta da mi ispričaju. Sve što imaju da mi kažu je da izlaze na piće sa drugaricama i drugarima.
„A da li postoji zabavljanje kao na zapadu?
„Zavisi. Kad ti se neko svidi, onda se izokola, preko zajedničkih prijatelja, raspitaš o njemu. I ako se i ti njemu sviđaš, onda možete da se viđate ukoliko planira da se venča sa tobom. Uglavnom svi dopuštaju da dvoje izađu sami, bez pratnje roditelja ili prijatelja“, objašnjava mi Aethikan.
Slične priče sam već slušala u Turskoj.
Zanima me da li imaju simpatije, ali se one samo smeju, pa ne insistiram na odgovoru.
„A kako zamišljaš da će izgledati tvoj život?“, pitam Aethikan.
„Želim da napredujem u karijeri“, kaže Aethikan nakon kraćeg razmišljanja. „To je jako važno zbog novca jer sve je mnogo skupo. I naravno, želim da se udam i da imam decu.“
„Koliko dece?“
„Ne mnogo“, odgovori, i ja očekujem da kaže jedno ili dvoje. „Tako, troje ili četvoro, najviše petoro.“
Ups.
„A hoćeš li nastaviti da radiš kada budeš imala decu?“
„Da. Neću da postanem debela sedeći kod kuće!“, uzvikne Aethikan, i sve tri prasnemo u smeh.
U Maleziji, kao i u razvijenijim južnoazijskim zemljama, ima neverovatan broj izuzetno debelih ljudi. Žena pogotovu. Kako se udaju te prestanu da rade, tako počnu da se goje. Slušala sam priče o tome kako se za mesec dana nakon udaje već primetno ubuce, a za godinu dana postanu doslovno duplo šire. To je najočitiji dokaz okolini da im je dobro i da su postale gospođe koje imaju novca.
Ne znam zbog čega i kako Aethikan ne želi da potpadne pod taj standar ali joj dajem zdušnu podršku. Pričam im kako je sličan trend postojao i u zapadnim zemljama sredinom prošlog veka ali da je sad suprotno: svi žele da budu vitki i preplanuli, baš kao njih dve.
A one se stidljivo smeškaju. Ne znam koliko im to znači u nekoj tamo varoši u Maleziji, koja nije ni uz more a ni sasvim u kopnu i koja je turistički nezanimljiva, izvan velikih i važnih puteva da bi se ikada razvila u grad sa dovoljno stanovnika među kojima bi ove dve devojke mogle da nađu sebi mladiće i muževe.
Kada završim večeru i one ustanu da se pozdravimo, poželim im da se ponovo sretnemo za dvadeset godina.
„Ući ću u istu onu stanicu i pitaću tebe da mi odobriš smeštaj u dvorištu“ , kažem Aethikan. „A onda ćeš me ti pozvati kod sebe da me ugostiš u krugu svoje porodice. I pozvaćeš Fathin i njenu porodicu da nam prave društvo. Ali uslov je da mogu da vas prepoznam inače se neću zaustaviti“, dodam na kraju.
Obe se nasmeju glasno. Ne verujem da shvataju da štos nije u samoj debljini, već u pobuni protiv malograđanskog mentaliteta. Ali nije ni bitno. Jedino je važno — koliko će u tome istrajati.
–
.
.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.
Jesu li im to uniforme, mislim posebno na onu desno?
P.S. I meni se dešavalo da žele da mi pomognu oko sakupljanja stvari (ako žurim iz nekog razloga,), ali isto je kao kod tebe (iako imam neuporedivo manje stvari): samo smetaju. Obično im na kraju dam pojačalo da ga nose… 🙂
Nisu uniforme, one su došle casual obučene, izvan posla. Uniforme su sa dugim rukavima i teget boje, ružne kao i većina unifromi tog tipa. A majica samo ima neke aplikacije pa deluje kao uniforma.
Što se nošenja tiče, ja moram sve da napakujem na bajs jer ako to ne uradim, obavezno nešto zaboravim ili izgubim. Tako da – samo neka pomoćnici ostanu dalje od mene 🙂
A šta policajke nose na glavi? 🙂
Ništa. Ona šefica nije imala ništa, tj. ništa osim marame.
Poznajem taj deo Malezije.Radio sam na izgradnji autoputa od Ayer Keroha do Pagoa a živeo u gradiću koji se zove Tangkak.On je oko 40-tak km.od Melake.Rado se sećam tog perioda.Verovatno ćeš u sledećoj etapi doći i do grada Muara koji je južno od Melake a u državi Muar.Takođe intere-santno mesto koje se nalazi se na istoimenoj reci .
Da, planiram da vozim na jug prema Singapuru, samo još ne znam da li pored obale ili onim daljim kompnenim putem.
Ти Јоле, у суштини, Снежану кажњаваш зато што је баш онакава каква јесте, женско и са својим врлинама и манама. Јасно ти је да је концепт надчовека нељудски, зар не? Или се можда иза непрекидног извлачења ситница и њиховог богатог тумачења крију крајње банални разлози личне повређености? Чиме ти се замерила у животу, али изистински, а не у твојој глави? Из овог последњег јављања видим да би ти све било потаман да је написала нпр., парафразирам: “’Са вечном захвалношћу сам прихватила понуду да преселим већ распакован шатор и насмешила се полицајцу који ми је помагао да попакујем ствари.“ Лагала би,… Read more »
Cao Snezana samo da vam se javim i da kazem od kada sam otkrila vas blog ne mogu da prestanem da vas pratim. Pre neku noc sam sedela do 6h ujutru i gledala snimak neke vase tribine po Srbiji koji je trajao 2h 🙂 Vi ste jedna retka zena hrabrost i mnogo me navodite na razmisljanje o mom zivotu i mom snu. Ja isto volim da vozim bicikl, i redovno sam to radila ali nikada nisam imala prilike da se otisnem negde daleko kao vi.(Naravno sada shvatam da su to sve izgovori citajuci vas blog) . Mene zanima kako ste… Read more »
Ovo je jedan od onih debelo okasnelih odgovora. Ivana, izvinjavam se, nisam videla ranije ovaj komentar. Dešava se da nekad nešto propustim, a ljudi fini pa neće da me ‘opomenu’ podsećajući me 🙂
U stvari, ja ne vozim uopšte puno kilometara. Prosečno je to 70-80, vrlo retko bude oko/preko sto, a mnogo češće oko 50 km. I ne pripremam se, to može svako u osrednjoj kondiciji. Pripremaju se ovi ozbiljni cikloputnici koji prelaze po 150 km svakog dana. Ja to ni u ludilu ne bih mogla. Možda dva dana a trećeg ne bih želela ni da vidim bicikl 🙂
Ja sam najviše pod utiskom teorije relativiteta, tj. šta ove devojke smatraju pod „ne mnogo dece“.
I ja 🙂
Meni ovaj Jole takodje ide na zivce. Crkava od zavisti, a nema **** da ikada u zivotu uradi nesto slicno. Slazem se sa Orion da kaznjava Snezu zbog toga sto veruje da ima tapiju na cikloputovanja i da jedini zna KAKO treba PRAVILNO putovati biciklom. To toliko dobro zna da njegovi bivsi saputnici na turama nece vise ni rec da progovore sa njim. Ko razume shvatice.
Ja ne razumem, a mislim da shvatam 🙂 paradoks, ali šta ti je moć apstrakcije. Malo me detalji zanimaju, hoćeš da kažeš da pojedinci ili čak i čitave škole insistiraju na One and only načinu takve prirodne stvari kako što je vožnja bicikla? Au…Ne žeilim ni da razmišljam kako navigiraju kroz Scile i Habride života gde ne samo svako radi po svom, nego i ima pravo na upravo to 😀 U okviru zakona, naravno.
Mislim da je Sale mislio na Joneta, ali ne zelim da verujem da ovaj Jole ima bilo sta sa „ocem cikloturizma u Srbiji“ (i mojim, nazalost bivsim, prijateljem). To ipak nije Jonetov stil, makar pretpostavke o ljubomori i bile tacne.
PS Pod hitno pisem novi tekst da skrenemo s price oovom
Ne verujem da shvataju da štos nije u samoj debljini, već u pobuni portiv malograđanskog mentaliteta. Ali nije ni bitno. Jedino važno je — koliko će u tome istrajati……..EPIC !!
Ja sam iskreno iznenađena koliko su žene, barem spolja gledano, u Maleziji ipak emancipovane. Jeste da su sve zabrađene (pokrivene) ali rade sve kao i muškarci. U to sve, uključujem i trke biciklima! Jedino mi bude žao što na ovim temperaturama moraju da nose te marame, stvarno nije fer. Inače, upoznala sam i neke koje ne nose marame jer su same tako izabrale. Pričala sam i sa njima i pitala ih šta okolina kaže na to, no one su tvrdile da niko s tim nema problem jer je pokrivanje kose stvar izbora. No ja opet ne mogu da verujem da… Read more »
😛 Сад само да изјавим за ТВ да си овом причом све оне USA/WASP etc. feel good movie/story послала директно у канту за ђубре, онако закуцавањем. ‘ће се вратим још, можда имам питања 😉
Vrati se, Šime, 🙂 i objasni mi o kakvim pričama govoriš. Ja nisam imala TV u kući poslednjih 15 godina uoči polaska na put pa sam malo neinformisana 😆
Како је мени остало у сећању, “Само да изјавим за ТВ“ је чести почетак приче тзв. случајних пролазника у бројним ТВ анкетама код нас у Србији у 1990-им. За ТВ ти нисам неки оријентир, неки просек пред малим екраном ми је ~10 сати/недељно. Недовољно за општи пресек мислим, али сад написмено признато мени делује много 🙁 могла бих да смањим мало, дефинитивно. Оно да као женско мараш да волиш Feel good movie/story/book је овде нека друштвена присила у последњих пет година (касно примећујем такве ствари, процена ми је да сигурно траје двоструко дуже). Потенцирано је у околини из феминистичких кругова… Read more »
Ok, mislim da sam shvatila 🙂
A što se pitanja tiče: nema mnogo nindža. Kad ih vidim, obično se ispostavi da su Arapkinje u turističkoj poseti ili supruge nekih naftaša koji rade u Maleziji. Malajke uglavnom nose samo marame a sve ostalo najnormalnije (dobro, ne nose miniće, no znaju i te kako da se utegnu).
Dozvolite da se ne složim. Feministički pokret se možda i bori za prihvatanje žene kakva ona jeste, ali bukvalno – da žena može da vozi formulu ako joj se hoće, da može da bude mašinovođa, da može sama da obilazi svet biciklom! Glavna tačka njihovog delovanja je da žena može i treba da bude prvo nezavisna od muškarca, a onda nezavisna i od svih ostalih predrasuda jedne mediokritetske sredine. Ako sam dobro shvatio filmovi koje pominjete su sve suprotno od toga. Oni opisuju žene koje se navodno razlikuju od sredine, ali njihove razlike su u stvari sitne bubice, dok žitavo… Read more »
@Focus, ako meni pišeš – nemam ja šta da ti dopuštam ili ne dopuštam da se slažeš ili ne slažeš sa mnom, ta sloboda je samo do tebe. Pogotovu što se u ovo slučaju zapravo potpuno slažemo. Naime, filmovi i knjige iz tog žanra i jesu mediokritetski i veličaju se efemerne stvari. Kad ja to i kažem dobijem: 1) “Kakvo si ti žensko?“ 2) “Mozak ti je ispran patrijahalnom propagandom!“ i 3) “Mizoginija!“. Kad to kaže muško, odmah se skače na tačku tri, pa odatle nastavlja ad infinitum. A feminizam na papiru tj. po definiciji bi trebalo da radi upravo… Read more »
Pitanje je kako se zove mesto u kome si imala susret sa policajkama.Da li je to pre ulaska u Melaku a iz pravca Kuala Lumpura.?
Moj GPS kaže da se mesto zove Kuala Sawah a nalazi se na otprilike 12 km severozapadno od gradića Mambau, na ruti N7, a nekih 70-75 km pre Melake.
A evo i gde je tačno taj resort (a gore se vidi i oznaka za policijsku stanicu – Balai Police Kuala Sawah):
Баш су те лепо ушушкале/и. 🙂 … Него, како свако мало кликћем на Галерију, да видим има ли шта већ од Малезије, пало ми на памет да, паралелно са књигом или књигама што на српском што на енглеском (за сад, јел’те) има резона и да отвориш Инстаграм налог. У профилу ставиш линк ка томе што се да купити, а фотографије које окачиш увек можеш да означиш тј. тагујеш тако да буду у избору за најфотографију дана на неком од јако видљивих налога. Видљивост би се јако повећала, а ваљда то води и до конкретних додатних средстава? Шта мислиш о овоме?… Read more »
Pa ne znam, meni to deluje kao dodatna obaveza. Ne znam zapravo ni kako radi Instagram. Pogledaću pa ako nije komplikovano i ne iziskuje dodatno vreme – što da ne. Hvala na predlogu.
Snezana, po svom obicaju ocekujes da ljudi MORAJU da ti pomognu, i to da ti pomognu onako kako ti hoces. Ko god se ne privoli tvojoj volji lako postaje zrtva tvog gneva. Umesto zahvalnosti sto ti daju besplatan smestaj i uopste brinu o tebi ti se nerviras i bunis zasto te ne ostave da kampujes u dvoristu. Mislim da imas jos da naucis o zahvalnosti i toleranciji. Nadam se da ce te dalji put tome nauciti. Svako dobro, Jole
Jole, po svom običaju u svemu što ja radim i pišem ti uvek vidiš samo nešto loše, ružno, neodgovarajuće, vredno moralne i ine kritike i/li osude. Uprkos tome, i dalje me uporno pratiš. Da li da ulazim u psihološko tumačenje tvoje motivacije kao što ti pokušavaš da analiziraš mene? Ili bolje ne? 😉 Ali da batalim tvoj manir, nego da te pitam i pozovem da nađeš gde ja to – po svom običaju – očekujem da obični ljudi treba da mi pomognu? Pa još na način koji meni odgovara. I gde sam to bila nezahvalna za pomoć koju su mi… Read more »
Naravno da cu da ti udovoljim sa odgovorima. Ne vidim ovde da iko ista kriticki posmatra, vec ti samo pisu hvalospeve. Dobronamerna kritika je i te kako korisna, i prema tome nalazim da je bolje da je uputim u ovom moru pohvala. Drugo pitanje – ne mislim da je u opisu posla policije da trazi smestaj turistima. Da je to zaista u opisu, zasto bi bilo ko placao smestaj? Mislim da si pokazala nezahvalnost zaleci se na dugo dogovaranje zaposlenih sta da rade sa tobom i sto si bila ljuta jer su odlucili da te premeste u bungalov (besplatan prevoz,… Read more »
I dalje mi nisi odgovorio na pitanje o optužbi kojom me diskfalifikuješ kao nezahvalnu osobu. Imaš barem 50 mojih postova u kojima pišem o pomoći nepoznatih ljudi i mojoj nemerljivoj zahvalnosti (nekad i patetičnoj — kažu mnogi) zbog njihove dobrote. Ti pak tvrdiš da ja uvek očekujem da ljudi MORAJU da mi pomognu i to onako kako sam ja zamislila, a ako ne udovolje mojoj volji, onda postaju žrtve mog gneva. Logično je da tražim da mi navedeš dokaze (primere) za tu neistinitu tvrdnju. Ovo o zadacima i dužnostima policije je samo tvoje mišljenje i nije ništa relevantnije od mog.… Read more »