Rusko pogranično mesto Kjahta izdiglo se na brdu koje mi je za sutradan (ostaviću to za ujutru, naravno) obećavalo dug i mukotrpan uspon. A negde usred tog brda, dominantna sa koje god strane da se gleda, ustoličila se crkva. Pravoslavna. Plava kao nebo nad Mongolijom a i ovim delom Rusije. Gledam u onu najvišu kupolu na kojoj se isprsio ogromni zlatni krst i osećam kako me obuzima milina. Nisam neki vernik – u crkve svraćam samo kad treba da zapalim sveće ili kada znam da se unutra nalazi nešto od posebnog kulturno-istorijskog značaja, ali ovaj osećaj najpribližniji je onome kada...
Ovaj sadržaj je dostupan samo pretplatnicima
Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se prijavite ili da kupite pretplatu.
„Ti si blagoslovena“, tvrdi Olja, njegova supruga. „Najpre ono u Kjahti a sad ovo u Ivolginu a i moja čerjomuhova torta je ispala odlično, a ona ispadne samo za blagorodne ljude tako dobro.“
Još jedan predivan blog. Baš sam uživao čitajući. VEEEELIIIKIIII pozdrav 🙂
Ma meni je bio hit ovo sa tortom. Olja je jedna divna, energična žena sa ogromnim srcem I večito nasmejana. Veliki je vernik ali je I prilično sujeverna. Ovo je sasvim ilustartivna rečenica za njen način razmišljanja. Na poslednjoj fotki inače to ja nju stiskam na rastanku – toliko sam je zavolela <3
Zavrsio sa citanjem bloga i izlete mi prozor „Plan za 2013“, krenem da citam komentare i naletim na najbolji komentar (tvoj) ikada:
„Mnogo sam bila usamljenija dok sam bila u vezi nego sada“.
Upravu si 100% sto se tice putovanja…
Samo za tebe:
http://www.youtube.com/watch?v=4JCwIzNbQDY
Samo zdravlje zelim, a sve ostalo dolazi samo po sebi.
zzzz
Hvala 🙂
Meni je sokantno da neko ne misli na sutra i na to kako ce da zivi kad ne bude mogao da vozi ili, ne daj boze se razboli, nemoj pogresno da me shvatis ali jedno je kad covek ima obezbedjenu egzistenciju i porodicu pa se zeza a drugo je kad neko ne misli o tome sta ce sutra nego idemo, pa gde doguramo.
Petre, a nije ti palo na pamet da ja intezivno radim – da radim na tome da živim od pisanja, od svojih knjiga i od svega onoga (price I ‘slave’) koju napravim usput. Malo skučeno gledaš, postoje različiti načini da se neko obezbedi za starost. A tvoj pogled je u startu pogrešan jer krećeš od toga da se ja ‘zezam’. Ne, ja vrlo ozbiljno sprovodim svoj životni projekat u delo, samo to treba razumeti.
Radi tvoje informacije, ja imam sigurno parče hleba – diplomu profesora književnosti i siguran krov, sospstveni, nad glavom u Beogradu. Znači, mogu da radim kada se vratim ako mi je do te vrste posla. Ali moj je izbor da đivim samo od pisanja.
Tantijeme od mojih knjiga su mnogo izvesnija penzija od one koju će tebi možda, ali možda dati država za 20-30 godina kad stigneš do nje.
Ps. Zašto svi moramo da imamo porodicu? Ja je ne želim, recimo, tako da ti ni ta primedba nije na mestu takođe.
I da dodam, mislim da si pametna zena i hrabra i jasno mi je da ti je dopizdilo u Srbiji, ali, racunaj na to da mnogo mladih cita sve ovo, medju njima i moja sestra koja ima samo 18 godina i uvrtela je u glavu da ide da vozi tako umesto da studira i da ima karijeru, ko zna sta sve moze da joj se desi, evo oni manijaci sto su te napali, da ne pricam dalje, moras malo da vodis racuna i o tome da to sto ti imas srece na putu da ti se nisu desile neke grozne stvari ( a zelim ti da nikad vise niko nepozeljan ne pridje tvom satoru!) i sto si iskusnija zivotno od mnogih koji ovo citaju, barem zbog nas te molim da napravis neki tekst o tome kako mlada osoba da , ako se odluci da vozi, zna da li je spremna, kako da preispita sebe jer znam jos par ljudi koji su u fazonu da voze i to olako shvataju i brine me to da nisu ukapirali koliko moras da budes zreo i obazriv i da to nije zezanje na Adi ciganliji
Izvini, ali ja ne odgovaram za tuđe izbore. To što ti ne možeš da utičeš kao otac na svoje dete, nemoj da prebacuješ na mene. Inače, stotine se lože da urade nešto slično i nikad ne urade, takvo je barem moje iskustvo sa oduševljenim likovima koji mi se javljaju kako će I oni to da urade.
O samoj vožnji postoji već na ovom blogu dosta članaka u rubrici Korisno .
O tome kako je ‘slatko’ I ‘zabavno’ sve to raditi, pišem u mnogim postovima, samo bi trebalo da ih čitaš redom, od početka. Kao I o svim iskušenjima, mukama, problemima, strahovima… koje sam morala da savladam da bih uopšte nastavila dalje.
I nije stvar u sreći, desetine žena same voze bicikl oko sveta I nikada nisu imale pšrobleme. Stvar je u drugim faktorima – u oprezu, pameti, iskustvu koje dođe s vremenom. Ne možemo svi mi koji smo na putu, bilo biciklom bilo autostopom,imati posebnu sreću. Razmisli o tome.
A koliko ne shvataš suštinu, koliko zapravo ništa od ovoga ne shvataš najbolje govori ova rečenica „razumem da ti je dopizdilo u Srbiji“. Ne, to veze sa istinom nema – to nije bio ni u primisli motiv mog odlaska. Ti zaista ali zaista ništa nisi shvatio. Barem da si pročitao naslovni tekst (onaj u boksu na prvoj strain) – nego ni to.
Petre, svaki čovek ima svoj pogled na život, svoje želje, očekivanja. Ne postoji jedan, jedini ispravan način življenja. Šta znači karijera? Možda finansijsku sigurnost (u Srbiji često čak ni to), ali čovek tada gubi na duhovnom planu. Nema vremena da se posveti sebi, svojim ljubavima, svojim maštanjima. Srećniji uklope da rade ono što im je velika ljubav, ali većina nas završi sa poslom kojim se bavi uglavnom zbog egzistencije. Putovanje svetom je odvažan potez, na koji se odlučuju oni koji imaju hrabrosti da odbace okove običnog života. Pored lepote putovanja tu je i nepredvidivost sledećeg trenutka nekima zabavna, nekima zastršujuća. Ali, najveći razlog protiv (pored manjka konformizma, sigurnosti života) jeste odvojenost od prijatelja i porodice. Pitaj sestru da li je spremna da se odrekne porodice i prijatelja zbog svoje avanture? Možda je najbolje za nju da isproba avanturu od 2-3 nedelje putovanja Srbijom. Kada to prođe znaće da li želi da život posveti tome ili joj je bilo dovoljno da (privremeno) zadovolji avanturistički duh. Uvek može da ponovi sličnu avanturu svakog leta.
Snežana, slažem se svime što si napisala. I tekstom, i odgovorima, stavovima …
Stvarno si u pravu: nije red – posledice za (svoje) odluke pripisivati drugim ljudima. Nisu valjda drugi krivi, što se meni događa moj život.
Doduše i drugačije misleče – je neka muka ili iskustvo navelo na njihov stav – pa neka ga kažu (samo da je sve to pristojno – i kako ti kažeš: dobronamerno).
Čini mi se odlično da nađeš vreme i za odgovore i komentare. To daje putopisima „posebnu dodatu vrednost“ – bar ja to tako osetim.
Pozdrav u Rusiju odnosno tamo gde te put odveo, Jože
Mnogi ljudi su odgovorni za ono što se nama dešava. Počev od roditelja, rodbine, nastavnika, prijatelja, države. Svi oni nas oblikuju kao ljude (kao i mi njih). Život je neprestana interakcija gde jedni utičemo na druge. Snežana, (htela ili ne) utiče na sve nas koji čitamo njene priče. Neki će posle teksta osetiti zadovoljstvo zbog pročitanog, neko će saznati nešto novo o svetu koji nije poznavao, a nekome će se rasplamsati želja za putovanjem i avanturom. Kada počneš da objavljuješ svoje priče na javnom mestu, postaješ javan ličnost, ljudi obraćaju pažnju na tebe i upijaju tvoje reči i njihovo značenje. To je itekako odgovornost.
Ne, nisu mnogi ljudi odgovorni, već mnogi ljudi utiču na nas. Prebacivati odgovornost na nekoga kad si stariji od 18 je blago rečeno nezrelo. Taj stav sam zastupala I sa svojih 18. Govorila sam: do 18. možeš da ‘kriviš’ druge za ovo I ono ali nakon što postaneš punoletan I dobiješ I formalno pravo da upravljaš svojim životom, prebacivanje odgovornosti na drugog za tvoj život je licemerno I kukavičko – I neodogovorno, da, neodgovorno prema sosptvneom životu.
Brkaš uticaj I odgovornost. Niko nije odgovoran za povodljivost ljudi I za to što mnogi nemaju sopstvene ideje, motive, snove, već se ugledaju na druge, pa onda na te druge I prebacuju odgovornost za svoje izbore. A drugi su ‘krivi’ samo za uticaje – ko je (I koliko) uticajima podložan.
Cepamo dlaku, ali… Da li na nas samo utiče ili je odgovorna vlast ove zemlje što je prosečna plata 350€? Da li su vojnici u ratu pod uticajem vlasti ili je vlast odgovorna što oni ratuju? Da li su ljudi koji pišu rasističke tekstove na internetu odgovorni kada neki njihov čitalac napadne Roma? Mislim, slažem se ja sa tobom da je čovek sam odgovoran za svoje postupke i život, samo, i sam sebi ne mogu da objasnim dokle seže uticaj, a odakle kreće odgovornost.
Slažem se, nekad je jako teško. Ja sam odgovorna dok radim u školi za uticaj koji imam na đake koji su mi povereni. Odgovorna sam za moralne stavove koje propovedam, direktno I indirektno, u tekstovima koje objavljujem. Samo za et(n)ičke stavove.
Problem koji gore navodiš I jeste u nima – ne u uticaju već u etičkim I etničkim stavovima koji se propovedaju. Stoga, može da stoji primedba da nije u redu kada ‘optužujem’ Azijate za prikriveni rasizam, uvijen u oblandu prenaglašene ljubavi prema belom čoveku I njegovom novčaniku. To nije samo uticaj mojih tekstova već vuče I stanovutu moralnu I etniču odgovornost jer može d aprobudi mržnju, netrpeljivost I sl.
ALi kada pišem o ostavrivanju svog životnog sna tako što putujem I upoznajem dobre ljude voljne da mahom pomognu drugome, ja iznosim moralni stav koji je za mene istinit I on kao takav može da vrši uticaj ali nikako ne može da ima odgovornost za to što je neko bez zadrške, pročitavši moj trekst, poverovcao nekome I bio prevaren.
Nadam se da je sad malo jasnije razgraničavanje.
Primeri sa vladom I vlašću ne idu u istu kategoriju, jednostavno, ti si deo sistema koji odgovara za tebe, kao što porodica odgovara za tebe dok si njen deo, ili dok te izdržava. Primeri koji jesu relevantni su primeri slobodnog ili „slobodnog“ izbora kom uticaju će neko podleći.
Разумео бих да ме оговараш уз кафицу (-:,али овако јавно по белом свету,еее то је превише (((-:
Плакање уз паљење свећа,поглед на икону Светог Саве…(-: Словенци у свом језику имају лепу реч за носталгију,та реч је ДОМОТОЖИЈЕ (Домо=дом + тожије=туга = Туга за домом).Имају у свом језику много тако лепих описних речи,које су у СРБском језику замрле…нећу сада говорити због чега.Остај ми здраво…па се дао Бог и видимо (-:
Ne mislim da je ogovaranje, samo je poređenje a u sklopu istog religijskog pogleda na svet – hrišćanskog I još pravoslavnog. A nedavno sam dobila jedna mejl, autor mi nadam se neće zameriti što ću bez njegovog znanja navesti ovde jedan deo koji ispravlja nekoliko materijalnih grešaka koje sma napravila i nenamerno a govori I o ocu Aleku I toj crkvi:
Пишем Вам захвалан на тексту који сте објавили где се помињу наши драги пријатељи уз молбу да ми опростите на неколико исправки. Истине ради, а и ради књиге која ће настати као резултат Вашег путовања. Сава Владиславић није дао месту „име по трави“, већ по Светој Тројици и Светом Сави Српском, па је граду дао име Тројицкосавск. Наш Свети Сава је небески покровитељ града и срдачан пријем који Вам је тамо уприличио протојереј Олег Матвејев није нимало изненађујући, он је и дао да се та икона уради. Специфично акцентовано „Аљег“ лако може да се разуме као „Алек“ и праштајте, нико Вам то не замера, знам да Вам је његов осмех већ све објаснио… Сусрет са њим велики је благослов и апсолутно сам сагласан са мишљењем госпође Оље 🙂
P.s. Legionar, nemam ni najmanju nostalgiju. Plačem kad palim sveće za roditelje jer me još uvek boli. Plakala bih I u Beogradu kao što sam I plakala svaki put kad sam ih palila.
divno Snezo! po stoti put, hvala ti za ovaj divan tekst!
Drago mi je da ti se dopao. Hvala na čitanju 🙂
Snezana, pises: `radim na tome da živim od pisanja, od svojih knjiga i od svega onoga (price I ‘slave’) koju napravim usput. Tantijeme od mojih knjiga su mnogo izvesnija penzija od one koju će tebi možda, ali možda dati država za 20-30 godina kad stigneš do nje`.
Iskreno sam razocaran sa ovolikom proracunatoscu, sve sto radis je kao biznis. Radis to da bi se proslavila i zaradila novac, a ne zbog samog puta.
Oh, opet ti sa tvojim jednostranim, zluradim zaključcima koji imaju za cilj da me deranžiraju kao – šta? Putnika? Pisca? Osobu koja živi svoj san? Šta je tvoj problem, Jole (osim neverovatno velike ljubomore I zavidljivosti koja prostoizbija iz svake reči kojom mi se obraćaš)?
Možda da pročitaš citat na naslovnoj strani I SHVATIŠ motive: živeti slobodno I živeti od pisanja. Put je samo način za to – a zašto baš put – pa, jer volim da skitam I mesto me ne drži. Ako izabereš da živiš na određen način, u mom slučaju slobodno putujući I pišući bezmalo svaki dan – što je ogroman rad I napor – normalno je, rekla bih, da očekuješ da u nekom trenutku počneš I da živiš od tog načina. I da se nadaš da ćeš u tome biti toliko dobar da ćeš i u starosti imati tantijeme od svog umetničkog talenta koji si maksimalno rabio tokom godina života na drumu.
Ako se to zove proračunatost, biznis plan, onda da, proračunata sam jer radim najbolje što mogu da bih ostvarila svoj cilj I najbolje što umem da bih zauvek radila samo to – pisala I živela slobodno.
Ali ti si onaj koji misli da je pisanje zezanje I da ne treba da bude plaćeno. To što je taj moj rad spojen sa ličnim zadovoljstvom – slobodom i putovanjem, to je moja sreća u izboru. Nagrada za moju hrabrost.
P.s. Pošto si razočaran, sad ćeš valjda prestati da me opsesivno pratiš?
Divan tekst, kao i uvek 🙂
Hvala na jos jednom putovanju na koje si me odvela kroz ovaj blog.
Ove zlurade komentare ne bih ni komentarisala!
Samo napred za svojim snovima 🙂
Pozdrav!
Zanimljiv post, lepo putovanje i odmor ! Ovo ostalo neću da komentarišem jer nije bitno 🙂
Многи су путовали и многи путују разним пространствима, али ретко ко има одлике које красе доброг писца: радозналост, дар запажања специфичних детаља, занимљиво приповедање, писменост (ово је најређе)…
У твојим се записима, Снежана, види да је све дубоко доживљено и аутентично, и то је највежа вредност ових записа.
Већина оних који путују није жељна оваквих искустава. Многи се задовољавају тиме да промене место боравка, да се дочепају каквог комфора и, ако се може, лешкаре на плажама или крај базена (у најбољем случају – пливају или шетају. Наравно, добра храна и пиће се подразумевају.
Иако спадам у путнике који, кад негде крену, желе само да им очи и срце буду пуни разноврсних слика, сазнања и доживљаја, углавном путујем лети. Пошто радим у школи, ту су и екскурзије које су углавном планиране за јесен (мада их ове године није било због неких измена у закону). Било како било, видела сам штошта у животу, али ово што ти чиниш – заиста је за дивљење.
Мене фасцинира то што налазиш времена да о сему пишеш. Већина путника би једва чекала , после дугих вожњи, кад евентуално наиђе на добре људе који понуде кревет за спавање, и код којих можеш да се истушираш, да се лепо одмори о одспава, а ти редовно налазиш време и за исцрпне описе, за сликање, за видео-записе, како би сва та искуства поделила са другима.
Сваки пост је врло занимљив и могло би се штошта испод њега писати и коментарисати. Но, већина читалаца препушта се само уживању, док мали број коментарише.
Одлучих да се баш испод овог поста потпишем, тј. упишем у листу твојих читалаца, зато што сам у Русији провела једанаест незаборавних дана (на ходочашћу), па ме је нарочито дирнула прича о Русима (иако сам ја имала прилике за тих једанаест дана да упознам углавном оне који су ходочасници, свештеници, монаси или пак обични људи који раде нешто при цркви), али ништа мање нисам уживала ни у данашњем посту, оном који ме је и навео да више сати проведем за компјутером, читајући твоје записе.
Они који имају сличне снове, на твом блогу могу видети да њихово остварење захтева много припрема, одрицања, сналажења, вештина, али и изузетну комуникативност.
Сматрам да оваква путовања нису за оне који још нису себе пронашли у животу, који нису себи и другима доказали да нешто могу да постигну у животу – и да заврше факултет и да раде, а након тога – да рашире крила и освоје свет!
Много среће а свим путевима!
Снестрпљењем очекујем нове догодовштине и упознавање са новим пределима и људима!
Draga Violeta, ne uspevam da odmah odgovorim na poruke koje zahtevaju malo više promišljanja i vremena. A ova je baš takva.
Pisanje je deo Puta, zbog pisanja sam i krenula u sve ovo. Naravno da to volim da radim i da mi je neophodno da delim svoje utiske, doživljaje, razmišljanja sa čitaocima (što i jeste opis pisca), ali se često i prisiljavam da to radim, u smislu borbe protiv lenjosti. Ni onom „konvencionalnom“ piscu, koji s evrati iz neke kancelarije, pa ga sačeka puna kuća dece a još ako je žensko i kuća počiva na njoj, onda i obaveze domaćice, pa tek uveče, odvajajući od sna, ako nađe malo vremena za pisanje. Nema tu velike razlike. Mora se mnogo raditi ako ti je vokacija da deliš sebe s drugima (što jeste zapravo vokacija svih umetnika).
Nekad je preteško. A kome pa nije?
Nikad nisam volela taj tip putovanja sa leškarenjem. Ne što imam nešto protiv, nego nije za mene. Ako sam leškarila, onda sam obavezno čitala sve vreme i zapravo zaboravljala da uđem u vodu. Ili bi me hiperaktivnost odvela ka nekoj outdoor akciji (da nekud otpešačim, da se negde ispentram…)
Zavidim ti zbog škole. Po završetku fakulteta, radila sam 6 godina kao prof. srpskog u osnovnoj i srednjoj školi. To je najlepši posao koji sam ikad imala (izuzev ovog sada). Jedini posao koji je za mene imao duboki smisao. Još kad prođu godine, pa deca porastu pa vas sretnu negde i zalete ti se u zagrljaj… pa ti citiraju neke vaše rečenice koje ti i ne pamtiš a vidiš da su njih dotakle i da su ih poneli za ceo život. To je prava vrednost.:)
Drago mi je za Rusiju. Ja sam bila tamo u dva navrata tokom ove ture, na jugu između Crnog mora i Kaspijskog jezera, i sad na jugu Sibira. Čudna je zemlja Rusija, ne može se tako brzo ni lako dokučiti. Ali, to nije nikakava moja originalna misao 🙂
Slažem se i sa poslednjim. Zato mi je uvek smešno (a nekad me i ljuti) ona floskula u pitanju novinara (tako česta): Od čega to bežite?
Počeću da bežim od novinara 🙂
Hvala na lepim željama! I ja tebi želim što više putovanja po tvojoj meri!
Čitam i dalje kronološki ovaj blog od samog početka, od prve objave. Počeo sam negdje u petom mjesecu i od tada ga laganim tempom štijen i guštan (za slabije upućene ovo su termini iz čakavice, zapravo iz knjiga splitskoga pisca Miljenka Smoje 🙂 ) U međuvremenu sam odvozio svoju prvu višednevnu turu biciklom koja je prošla odlično i jedva čekam krenuti opet na neko putovanje. Ova objava mi je jedna od zanimljivijih, vrlo inspirativna. Tome u prilog ide i činjenica da je dosta komentirana. Razvila se mala rasprava, ali uglavnom argumentirana i zanimljiva. Kako se s čitanjem bližim novijim objavama, imam osjećaj kao da putujem za Snežanom i da ću je stići kad dođem do zadnjeg posta. 🙂 Samo naprijed ili kako bi rekli zagrebački Pedalinci: Po pedali!