(Ili još jedna priča na temu: „Ko kuca, otvoriće mu se“)
Ne znam za ostale pisce, ali kada bi mene neko pitao kakvi uslovi su mi potrebni za pisanje romana, odgovorila bih: „bolnički mir“. Tokom dve i po godine života na drumu, odvikla sam se od bilo kakvog komfora, pa sam skoro sve moje blogove – a među njima ima, sklona sam da verujem, i nekoliko sasvim dobrih priča – napisala u šatoru, sa notbukom na kolenima, iskrivljena od bola u leđima, i katkad u velikoj buci jer sam kampovala blizu puta, naselja a nekad i aerodrosmkih pista. Ali za pisanje knjige, znala sam, potreban mi je potpuni mir i minimum uslova kao što su zasebna soba, struja i barem povremeno dostupna wifi konekcija radi provere nekih informacija. Tako sam, po spustu sa Himalaja, krenula da tražim smeštaj u Pokhari, gde sam odlučila da ostanem dok ne napišem roman.
Od svih azijskih zemalja koje sam do sada posetila, Nepal je najgori izbor ako se traži mir, ili, drugim rečima, ova zemlja je sinonim za buku. U dočaravanju sveopšte kakofonije koja ovde vlada od svitanja (a to je već oko šest) do povečerja (što je oko jedanaest) ne znam odakle bih pre krenula sa nabrajanjem proizvođača buke: bicikli, motocikli i četvorotočkaši sa svojim zvoncima i sirenima takvih decibela da bi i mrtve podigli iz groba; preglasna muzika (zurle u prvom planu) koja se sluša preko mobilnih u hodu, preko zvučnika što su katkad postavljeni i na bicikle i motore, a u kolima, autobusima i kamionima su obavezno pojačani do maksimuma, a trešti i iz kafića i pabova; treskanje i propadanje točkova praćeno najrazličitijim zvukovima predmeta koji se prenose kao prtljag a koji se tom prilikom udaraju, taru jedan o drugi ili naprosto padaju i rasipaju se po putu; glasovi koji su uvek preglasni jer moraju da nadjačaju sve druge zvukove a i treba dozvati one u drugom dvorištu, na kraju ulice ili na drugom brdu; neprekidno vrištanje školaraca sve vreme dok se voze u školu i iz nje školskim autobusima sa uvek otvorenim prozorima, što je ovde ‘must do it’ ako ste đak; urlanje mladića nalik na ono navijačko sa stadiona kada se uveče spremaju na pijančenje i kolektivno pušenje hašiša…
U prvih nedelju dana u Pokhari promenila sam tri hostela u potrazi za koliko-toliko tihim mestom. Tada sam našla Semovu gostionicu sa sobom na krovu koja se činila veoma mirnom i tihom. Međutim, ubrzo sam otkrila da su nepalske kuće građene kao od kartona – sa tankim zidovima širine cigle, tako da se čuje i najmanji zvuk spolja ili iz druge sobe. A Sem je bogat čovek i voli da popije, pa se društvo stalno okuplja u njegovoj kući i sedi do jutarnjih sati uz priču, kartanje, smeh i ponekad pesmu.
U to vreme, dok sam još pokušavala da se naviknem na to da neku buku moram podneti gde god da odsednem, stigao mi je mejl od izvesnog Mirsada. Dobijam mnogo mejlova u kojima mi ljudi nude razne vrste pomoći, ali ovaj je bio poseban po tome što nije bilo nikakavog uvoda sa kratkim predstavljanjem pošiljaoca, već me je samo uputio da se javim gospodinu Narajanu koji radi u Himalaja očnoj bolnici i tražim sve što mi treba. Objašnjenje je bilo da je Mirsad, koji inače živi u Holandiji, član golf kluba u kojem je član i Arnold, a oni su pak veliki donatori pomenute bolnice. „Sve je to lepo, Rotari, golferi i njima slični“, pomislila sam, „ali meni ne treba ama baš ništa od Narayana.“ Čak ni kada sam pokušavala da smislim u čemu bi mi mogao pomoći, nisam uspevala: u Nepalu je sve jeftino, vizu produžavaju bez problema pa čak i stiker lepe tamo gde ih zamolite, ljudi su ljubazni i sve se završava regularnim putem. No Narayan se javio mejlom i pozvao me da posetim njegovu bolnicu, a i Mirsad je insistirao, pa sam se pomirila s tim da ću morati da odem tamo „ne znam ni ja zašto, da se eto tek tako vidim s nekim“. Odlazak sam, naravno, odlagala, izgovarajući se na razne načine.
U međuvremenu, Sem kod kojeg sam bila smeštena počeo je da pravi i poslepodnevne partije, samo sada na terasi pored ‘moje’ sobe, gde bi palili logorsku vatru, pili i pričali. Bio je početak decembra a njima je to očito bila zimska popodnevna zabava. Nije bilo ni pomena da ću tu moći da ostanem do proleća pišući knjigu, kako sam prvobitno planirala. Tražeći izgovor zašto otkazujem zakup sobe koju sam unapred platila i tražim povraćaj novca, smislila sam laž koja neće povrediti Sema.
„Moj prijatelj poznaje nekog važnog u Himalaja očnoj bolnici i taj čovek me je pozvao da se preselim u njegovu kuću. Tamo je potpuni mir, nikad ne nestaje struje a i bilo bi besplatno“, slagala sam.
Otišla sam u drugi hostel, iz kog sam zatim pobegla posle dva dana. U narednom sam ostala tri noći i potom prešla u treći, gde sam nekako uspela da završim prvu veliku celinu mog romana.
U međuvremenu, Narayan je bio odsutan iz Pokhare pa mi nije pisao, ali čim se vratio, dobila sam mejl u kome me poziva da se napokon sretnemo.
„Vrlo rado“, otpisala sam, „samo sam trenutno u procesu traženja mirnog i tihog hostela u Pokhari, što se čini gotovo nemogućom misijom. Čim se budem negde smestila, javiću vam se da napravimo dogovor da se vidimo.“
Već istog dana, Narayan mi je dogvorio: „Ako niste našli smeštaj, dođite da pogledate naš hostel u sklopu bolnice, možda bi vam odgovaralo.“
Nasmejala sam se naglas, nepogrešivo znajući da će to biti to. Na ovom putovanju dešavale su mi se tolike neverovatne koincidencije, koje sam nazivala čudima, da sam već mogla da prepoznam kada neko novo počne da nastupa.
Bolnički hostel je namenjen doktorima kada dođu u Pokharu na neki stručni seminar. Nalazi se u delu gde žive doktori koji rade u bolnici, i okružen je ogromnim parkom sa besprekorno održavanim travnjacima i vrtovima. Sobe su nalik na jednosobne stanove sa zajedničkom kuhinjom. A u njima se čuje samo cvrkut ptica spolja.
„Da, želela bih da ovde ostanem“, rekla sam Narayanu, a on je obećao da će razgovarati sa direktorom bolnice.
No, prošli su katolički Božić kada su imali neki seminar i hostel je bio pun gostiju, pa je prošla Nova godina a Narayan se nije javljao. Pomislila sam da sam se prevarila u vezi sa ovim čudom, koje sam u sebi nazvala „bolnički mir za pisanje“.
Pošto sam završila prvu knjigu romana, častila sam sebe kratkom turom do Lumbinija, mesta u kome se rodio Buda. Pre polaska, produžila sam vizu do aprila, kako ne bih morala da se vraćam u Pokharu ukoliko u Lumbiniju budem našla neko mesto koje bi mi odgovaralo. No, ispostavilo da su tamo cene hostela znatno više nego u Pokhari a buka je možda i veća.
Nije mi bilo druge nego da se vratim u poslednji hostel u kojem sam odsela a gde je u odnosu na sve druge ipak bilo relativno mirno. Već sam se spremila da ujutru napustim Lumbini i krenem autobusom u Pokharu, kada sam upoznala Kineskinju koja je biciklom došla sa Tibeta. Odsela je u korejskom budističkom hramu, jednom od desetak budističkih manastira koji se nalaze u sklopu Maja Devi hrama, podignutog tačno na mestu gde se Buda rodio. Za simbolična tri dolara, dobijala se prostrana ćelija s krevetom, dušekom i jastukom, vecei i kupatila su bili zajednički a u cenu su bila uključena i tri obroka dnevno (pirinač, pirinač i pirinač, sa povrćem kao dodatkom). Otišla sam da pogledam kako hram izgleda i tokom moje desetominutne posete stekla sam utisak da je mesto veoma mirno. Sutradan sam se uselila.
Odmah po dolasku, proverila sam poštu. Imala sma mejl od Narayana koji me je pozivao da odsednem u njihovom hostelu, jer je direktor odobrio. Samo, moraću da platim.
„Koliko?“, pitala sam ga.
„Dođite pa ćemo da razgovaramo“, odgovorio je.
Iako uverena da ću ostati u hramu, upitala sam ga da mi ipak napiše cenu, jer u zavisnosti od nje, odlučiću da li da se vraćam pošto sam zadovoljna uslovima koje imam u ćeliji.
Dok sam se raspakivala, osećala sam ushićenje zbog sveopšte tišine – nije se čuo ni najmanji zvuk spolja. Oko osam sam sva srećna napravila fotografije mog novog ‘stana’ koje ću postaviti na blog — kada je počelo.
Najpre dovikivanje, smeh i pevanje žena koje održavaju ćelije. Njihova soba nalazila se naspram moje, u malom bloku ‘samica’, pošto je većina ćelija napravljena za smeštaj po četvoro ili više gostiju, kao zajedničke sobe. Galama se uskoro pojačala glasovima radnika koji su se muvali svuda po kompleksu pošto sam hram još uvek nije završen a i na poslednjem spratu ćelija su takođe skele jer se dovršava krov. Potom su gosti, mahom mladi bekpekeri, počeli da se bude i rastrčali su se po hodnicima. Zidovi su i ovde bili sasvim tanki, jer u suprtopskom pojasu nema jakih zima ni potrebe za debelom izolacijom. Oko podneva krenule su prve posete školskih ekskurzija i raznih turističkih grupa. Za ručkom, koji se služi u dvanaest, od Kineskinje i jedne Nemice koja je u hramu odsedala već desetak dana, saznala sam da sam došla na pogrešno mesto ako tražim tišinu. Taj dan je, rekle su, još i tih kakvi u ostali. Po njima, jedino gde je moguće naći mir u Nepalu, jesu centri za meditaciju. Ali tamo se mora meditirati, pridržavajući se striktnog rasporeda aktivnosti, a i smeštaj je u zajedničkim spavaonicama. Ne, to mi nikako ne bi odgovaralo. Idem nazad u Pokharu, u onaj moj hostel. Ili, možda, u onaj bolnički?
Ponovna provera pošte i da, stigao je Narayanov mejl. Zvanična cena noćenja je pet dolara ali misli da bi mogao da je spusti na tri.
„Ukoliko uspete u tome, sutra stižem u Pokharu“, odgovorila sam. To bi bila suma koju mogu da platim pošto imam i trošak od dva dolara, koliko me košta svaki dan produžetka vize,
Dva sata kasnije, Narayan mi u poruci saopštava da je uspeo da dobije cenu od tri i po dolara za noć.
‘Nepalci i cenkanje’, pomislila sam, smejući se.
„Stižem sutra uveče“, otpisala sam mu. I odahnula, jer ću sada imati sve uslove da na miru završim knjigu pre nego što mi istekne viza.
I najzad, nakon desetak hostela koliko sam promenila od dolaska u Pokharu, evo me u sobi gostionice u Himalaja očnoj bolnici. Sama sam u zgradi, a prve kuće u kojima žive doktori udaljene su više od dvesta metara i odande ne dopiru nikakvi zvukovi. Pacijenti ne zalaze u ovaj deo bolničkog kruga. Jedino što čujem su ptice i šum metle kad žena koja održava travnjake ujutru mete opalo lišće. Oko mene je savršen bolnički mir, baš kao što sam i tražila.
P.s. A koincidencije, one ne postoje. Postoji upornost u traženju a na drugoj strani otvorenost (makar nekad i preko volje) za svaku novu mogućnost – i jedna će na kraju biti prava. Samo treba izdržati dok se ona ukaže.
P.p.s. Mirsadu i Arnoldu i Narayanu veliko hvala.
Fotografije ture od Pokhare do Lumbinija i Budinog mesta rođenja su ovde.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Poštovana Snežana,
Kao svi iz tvog društva – Ti i ja čestitam srećnu novu godinu.
Jože
PS: A sada da se vratim u septembar 2012. Stići ću brzo i do današnjice 🙂
Opis sveopste kakofonije je vise nego slikovit. Drago mi je da si konacno nasla smestaj kakav ti odgovara za pisanje romana 🙂 Srecno!
Sve je uzrok posledica, ne postoje slučajnosti iako je svako od nas slučaj za sebe.
Isčitah još pre deo dok si bila u Evropi, pa sam otišao na moj poslednji kruz, sad ću valjda da nastavim da vidim šta sam propustio.
Odlična prezentacija, i želim ti sve najbolje na daljem putu.
Браво Снежо,не заустављајте се.
Овде у Србији се накупила негативна енергија,па ни брат брат више не воли,без интереса.
Путујте и живите живот.Овде већина мисли да живи живот,али у ствари,сви ми живимо један брз живот,без мало љубави и пуно рада,како би постигли туђи интерес.
Hvala, Nenade 🙂
I ne razmišljam o zaustavljanju, i ovo privremeno radi pisanja knjige mi pada mnogo teško, jedva čekam da nastavim turu. Mislim da ne bih izdržala život u ovoj sadašnjoj Srbiji, sudeći po svemu što vidim u vestima i po objavama mojih FB prijatelja. No, ko to zna. Važno je da ne planiram skoro povratak ne zbog Srbije nego zbog onolikog sveta koji je preda mnom 🙂
Nenade….to si mnogo dobro rekao…svaka cast,slazem se sa tobom.Problem je sto vecina ljudi i ne zna da zivi…kaze jedna moja komsinka,necu da idem na more,ako cu da kuvam,a ja joj kazem nemoj,nikad neces ni otici ako tako razmisljas…