10. septembar 2013.
Prva šetnja ulicom Thamel, u kojoj su smešteni svi hosteli za strance.
Ulica je uska i jednosmerna, ali motoristi voze kao na reli trkama. Svi trube, neprestano. Zaobilaze me u poslednjem momentu, kad već pomislim da će me oboriti.
Lepe Nepalke u tradicionalnim saronzima prolaze visoko uzdignutih glava. Neke na čelu, između obrva, imaju utisnut znak kaste kojoj pripadaju.
Nepalci u svetlim uštirkanim košuljama sede na stepenicama svojih radnji i dobacuju za mnom:
– Namaste! Good morning! How are you?
Ako im odgovorim, u dva koraka stvore se do mene da mi ponude treking turu, kampersku opremu, suvenire ili vožnju taksijem ili biciklom. Kada im zahvalnim odbivši ih, čini mi se da se osmehnu još srdačnije.
Neki uporno ne odustaju već pođu sa mnom ukorak i pokušavaju da mi usput prodaju svoju uslugu. Nastojim da se priviknem na njihov engleski sa čudnim akcentom. Nekad ni iz trećeg ponavljanja ne razumem šta me zapravo pitaju.
Saleću me prosjaci. I oni su uporni,ali se, takođe, nimalo ne ljute ako im ništa ne udelim. Udele oni meni – osmeh.
Čini se da ovde sve može. Ne znam adresu hostela koju treba da upišem u formular za podizanje novca preko Western Uniona. No problem, madame. Ne razumem kad me službenik peti put pita za „date of birth“, što zvuči kao „dejt ov vort“ (!) – nema veze, može i bez toga. Sve može u Katmanduu.
Uz široki osmeh, još širi nego tamo dole južnije, na Tajlandu.
.
.
.
He he, pocinju Himalaji, ima da bude sjajno. Samo puno fotki molim :). Uzivaj
Taman sam na FB statusu zamolila da mi ne isporučujete svoje ‘muzičke želje’ :p
Naravno da će biti fotki, kao i uvek.
To sam ja iznad, zaboravio sam da se potpisem, Pozdrav
Draga Snezana, za Vase putovanje sam cula tek pre par dana, a onda hronoloski iscitala bar 80% Vaseg bloga. Od pocetka citanja osecam potrebu da Vam se obratim, da Vam posaljem puno dobrih vibracija jer je to sve sto sa svojih 18 godina mogu, nazalost. Divim Vam se u svakom pogledu! Smatram da ste jaka, nezavisna I nadasve hrabra zena koja, cak I kada je ostala sama, nije ustukla pred izazovom I nastavila ka ostvarenju svog sna. Iako, kao sto sam vec rekla, imam tek 18 godina, ceo zivot se bavim sportom I ne drzi me mesto, avanturistickog sam duha, iz ove perspektive mislim da se na takav put ne bih usudila. S druge strane, verujem da samopouzdanje, odlucnost I hrabrost koja je za takav podvig neophodna, dolaze s godinama. Zato se I nadam da cu bar jednu godinu svog zivota provesti na nacin na koji je Vi provodite! Da zavrsim- zelim Vam svu mogucu srecu ovog sveta I obecavam da cu, ako vec nisam s Vama od pocetka, biti Vas verni citalaca sve dok ste na drumu! 🙂 I sigurna sam da cu pomisliti na Vas svaki put kad budem zakukala na malo vecem usponu I smanjivala brzinu svoje bicikle kako bih ga sto lakse savladala! Srecno Vam bilo, uzivajte u svakon trenutku! Divni ste!
Draga Jovana,
Izvini što odgovaram s malim zakašnjenjem, ali sve teže postizavam da otpišem na komentare na svim mestima gde objavljujem i na poruke. Hvala ti veliko na čitanju i na tako lepom mišljenju. Ne znam šta da ti kažem u vezi sa tim kad se u nečijem životu stiču uslovi da krene u osvarenje svog sna, ali sam pre sklona da verujem da je vreme za ostvarenje snova upravo u tvojim godinama, a ne u mojim. Ako znaš šta želiš, ali ako 100% znaš, onda si na korak od toga da skupiš odlučnost da i kreneš u tom pravcu. Hrabrost je potrebna samo za taj prvi korak, da kažeš NE svemu što je manje od tvojih snova i što je utešno zadovoljenje, što je inercija. Mi oblikujemo nađu sudbinu: ili se prepustimo ili je vodimo.
Želim ti ostvarenej tvojih snova što pre!
Veliki pozdrav i hvala na podršci 🙂
Draga Snežana,
Stigla sam te 🙂
Mislim da si na najlepšem mestu na Zemlji (ako se izuzme Južna Amerika, posebno Peru), uživaj! 🙂
Eto, rekoh ti ja da ćeš me brzo stići.
Da, slažem se da je Indokina među najlepšim mestima na planeti. A Latino-Amerika mi je veliki san i nakon ovog dela sveta, nadam se da ću krenuti tamo.
Joj , jedva čekam da odeš tamo, meni je to obećani kontinent 🙂