Prilično sam umorna zbog loše prospavane noći: nakon grada i kiše, počeо je da duva jak vetar praveći veliku buku, tako da sam zaspala tek kasno iza ponoći. Ipak, ujutru sam nastavila prema oblasti Kahketi u istočnoj Gruziji i gradu Sighnaghi.
Prvi deo puta, dobrih trideset pet do četrdeset kilometara, mahom je nizbrdo ili po ravnom, pa ne osećam preveliki napor. Samo ta vozila! Na ivici sam sa živcima kad mi zatrube sirenama kojima bi uplašili i krdo bizona da negde nalete na njega.
U jednom selu, lokani pijanac-skitnica pokušava da se posluži mojom hranom koju sam iznela na sto, postavljen tu valjda za neku svadbu. Podviknem mu dosta grubo da ću zvati policiju i on ode. Uh, što je bio gadan kada mi se iskezio onim krnjavim zubima u lice; sva se stresem.
Srećem ga nešto kasnije ponovo, kako leži u hladovini uz put i pokušava da zapali cigaretu upaljačem koji ne radi. Ali više me ne dira — i pijana vrana za orla znala, rekao bi naš narod.
Do Sighnaghija pravim još dve pauze jer je poslednjih dvadeset pet kilometara uzbrdo. Ali više ne srećem ni žive duše iako prolazim kroz sela — zvezda je žestoko upekla pa su se svi povukli u svoje domove.
Sighnaghi se nalazi navrh brda koje se izdiže iz potpuno ravne doline. U pozadini se vidi masiv Visokog Kavkaza koji pripada Dadzestanu. Grad je opasan zidinama u veoma širokom luku, koji u prečniku sigurno obuhvata desetinu kilometara. Čitam da je utvrđenje podignuto u osamnaestom veku i da ima dvadeset tri kule. Čitav kompleks izuzetno je dobro očuvan i izgleda zaista impresivno.
A nakon uzbrdice, sledi spust u gradić.
Juhu!
Sighnaghi mi se dopada na prvi pogled. Kuće u centru imaju nove fasade, a stilski pripadaju sedamnaestom i osamnaestom veku.
Dve glavne ulice, koje obe vode do kula i kroz njih u utvrđenje, kaldrmisane su onim velikim kamenovima, pa je vožnja natovarenog bicikla po njima nemoguća. Pred ogromnom fontanom na glavnom trgu parkiran fijaker sa upregnutim konjima. Nasuprot njemu, na drugoj strani ulice, desetine kveda za iznajmljivanje. Smejem se ovom sukobu starog i novog, romantike i moderne praktičnosti.
Ono što me najviše i najprijatnije iznenadjuje je mnoštvo mladog sveta, meštana. Sede na zidićima i stepenicama, ili samo stoje oslonjeni o kuće, i viču: „Hello!“ za turistima.
Na trgu se upravo okupljaju svatovi. Mladoženja i muški deo najbliže pratnje obučen je u tradicionalnu narodnu nošnju, dok je mlada u elegantnoj venčanici modernog kroja. Dok se penju ka zgradi opštine, zamolim ih da ih fotografišem. Ali baksuz! Kartica je zaštićena. Dok je ja otključam, par već odlazi okrenuvši mi leđa.
Mladoženja se osvrne i dobaci mi: „Danas izgleda nije tvoj dan!“, ali ipak povuče nevestu za ruku da se okrene i još jednom mi poziraju. O, hvala! Ali opet baksuz, mada se pretvaram da sam ih fotografisala i da sam zadovoljna. Pokušavam još jednom i najzad uspevam — ali oni već grabe uz stepenice. No daj šta daš, makar i foto s leđa. A možda ću moći da ih sačekam kada budu izlazili.
Dok guram bicikl prema prodavnici, presreće me žena koja mi nudi smeštaj. Nemam novca, odgovaram, i ulazim u radnju. Kad završim s kupovinom, eto nje ponovo.
— Kakav si ti turista kad nemaš novca?
Dobro pitanje. Smejem se.
— Imam taman dovoljno za hranu — objašnjavam joj.
— A tuš?
Pokažem na dve boce od po litar i po, pričvršćene za moje zadnje bisage. Žena pravi ironičnu grimasu i s omalovažavanjem odmahne rukom, kao da kaže: „Jak si mi ti turista“.
Slažem se. S ovakvima kao što sam ja sve turističke agencije brzo bi bankrotirale. A i hoteli.
Vraćam se na trg. Mladenci su još u opštini, pa rešim da vreme utrošim u informacionom centru, koji se nalazi odmah ispod opštinske sale. Možda imaju internet pa neću morati da plaćam u kafeu. Imaju, i naredna dva sata provodim otpisujući na mejlove i odgovarajući na poruke na mom blogu i drugim forumima. Sasvim sam zaboravila na svadbu! (Srećom, pa nije moja.)
Krećem u obilazak utvrđenja i, ujedno, tražim mesto gde ću noćas kampovati. Vikend je i ima mnogo turističkih autobusa i maršrutki iz kojih gomila sveta hrli napolje želeći da obiđe što više toga za kratko vreme. Najviše je đaka, jer ovo je vreme ekskurzija. Ne privlači me pomisao da šetam okolo sa stotinom malih galamdžija, koji hoće da dotaknu mene ili moj bicikl, da me pitaju za ime i odakle sam, i to svako ponaosob, uglas, upadajući jedni drugima u reč i uopšte ne mareći za to što sam sekundu ranije već odgovorila na ista pitanja nekome pored njih.
Udaljavam se zato iz turističkog epicentra i ulazim u utvrđenje kroz zapadnu kapiju. Usput, fotografišem istočne zidine, dolinu Alezani podno njih, u kojoj se rašušurilo mestašce Tsnori, i u daljini dadžestanski Visoki Kavkaz, na čijim vrhovima, što se izdižu i do pet hiljada metara u visinu, sneg postojano istrajava celog leta.
Zašavši dublje u šumu unutar utvrđenja otkrivam zemljani put koji vodi do dve kamperske kućice. Ispred njih je prostrana zaravan s pogledom na kolsko-pešačku stazu ispod — idealno za kamp.
Postavljam šator natenane, očekujući da vlasnik kućica svaki čas naiđe. Ne znam da li ti ljudi imaju šesto čulo, ili se uvek anđe neko ko opazivši kampera revnosno obavesti gazdu imanja o nezvanom posetiocu, ili je naprosto reč o (neobjašnjivim) slučajnostima, tek, na prste mogu da nabrojim situacije kada sam noćila na nečijem imanju a da se koliko iste večeri ili najkasnije ranom zorom nije pojavio njegov vlasnik.
To pravilo potvrđuje se i sada. Gazda stiže sa dvojicom prijatelja, noseći u ruci dugačku, prilično debelu drvenu močugu. Kaže, nema ništa protiv toga što ću kampovati na njegovom imanju. I ljubazno me pita da li imam vodu, hranu, lampu, pa mi potom pokaže gde je toalet i kanister s vodom. Na kraju mi poželi spokojnu noć te ode, ali se brzo vrati da mi ostavi onu močugu. Za svaki slučaj.
Ako je po uobičajenom sledu dešavanja, nadalje ne bi trebalo da se išta više dogodi, tako da počinjem sa pripremama pred spavanje: zagrevam vodu za tuširanje a posle kuvam večeru. Da mesto nije oaza komaraca, od kojih su neki primerci pravi mutanti a shodno svojoj veličini su i agresivni, sedela bih napolju uživajući u prohladnoj večeri i miru narušenom samo zrikavcima i smešnim kričanjem malih crnih ptica koje, izgleda, nikada ne spavaju jer ih čujem svake noći kad se probudim. Ovako, ulazim u šator, navlačim mrežicu protiv krvopija i, ispružena na mojoj mekoj podlošci, radim ono što najviše volim — sanjarim na kraju još jednog, sasvim običnog dana na mom putu oko sveta.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.
Poslednji pasus > ne može mi niiikooo ništaaaaa!
Ih, da iskopaš ovakav kraj dana 1-2 puta mesečno pa da si zadovoljan. Ko da izdrži da je stalno tako?
Slazem se, samo se covek brzo navikne na dobro, pa nije ni time vise zadovoljan nego hoce jos vise 🙂
Gruzija je za mene jako egzoticna zemlja. Udaljena, neobicna, brdovita, nepoznata, a ipak nekako bliska.
Moji utisci o Gruziji su uglavnom svi veoma dobri (osim epizode na Svanetiju). Zemlja je prelepa i kad je reč o prirodi (imaju i planine i jezera i more i reke) i kad je reč o kulturno-istorisjkim spomenicima (kolevka hrišćanstva i najviše crkava od svih hirščanskih naroda), a ljudi su veoma gostoljubivi. I mže da se ostane 360 dana bez vize 🙂
Ovi mladenci su ti dobro ispali, mislim i bolje nego da poziraju 🙂
Duco, a i nisu neka lepota spreda 🙂
🙂 ovo je super Snezana!
Hvala!
🙂