Centar Kapadokije — Goreme (I deo)
25.03.2012
Osim što mi se dopalo da u Kapadokiju uđem kroz simboličnu kapiju ove regije — Učisar, još više mi se dopalo to što me od Goremea, gde sam planirala da nađem smeštaj, deli samo tri kilometra, i to nizbrdo. Bio je to verovatno jedan od najlepših spustova na dosadašnjoj turi, s pogledom na dolinu prepunu fantazmagoričnih oblika s moje desne strane.
Zastajala sam svaki čas da fotografišem, a negde na pola puta parkirala sam bicikl i napravila pauzu da zgotovim sebi kafu. Kako sam samo uživala pijuckajući je na ivici jedne stene, s koje bih mogla, kao sa tobogana, da se spustim pedesetak metara do dna kotline i da onda dole trčkaram između vilenjačkih dimnjaka, zavirujući unutra kroz vrata i prozore ili se penjući pomoću useka do ostava gde su možda još Hetiti a svakako rani hrišćani čuvali namernice. Treba li reći da sam ovu Zemlju čuda zavolela čim sam zavirila u njen magični svet?
A dok je budem otkrivala i istraživala sve njene tajne, moj privremeni dom biće pansion Kose, verovatno jedan od najjeftinijih budžet-hostela u Goremeu (zajednička soba 10 TL) i ujedno mesto gde odsedaju cikloturisti kada posete Kapadokiju.
No izgleda da sam došla u periodu nekog interludija za cikloturistička putovanja, jer skoro da nije bilo nijednog pedalofila, ako ne računam Holanđanina Petera, momka koji radi istraživanje za svoj master iz antropologije; kao pravi Holanđanin, doleteo je sa sve biciklom, koji mu je ovde osnovno prevozno sredstvo. Za njegovo istraživanje — o odnosu Turaka prema ljubavi, seksu i suprotnom polu, s posebnim osvrtom na to kako se njihov moral, stavovi i navike menjaju u turističkoj regiji — imaću ponešto da dodam iz ličnog iskustva otkako pedalam sama po Turskoj.
Ali za priču ima vremena, a sada sam umorna i neophodni su mi tuš i dobar obed koji pripremam na ogromnoj terasi pansiona. Kako do večeri ima još dva sata, odlučujem da posetim Muzej na otvorenom, koji je odavde udaljen svega kilometar i po.
Muzej na otvorenom
Göreme Açık Hava Müzesie je zaštićen kao Uneskova svetska baština zbog spektakularnog pejzaža i brojnih pećinskih crkava sa vizantijskim freskama. Najstarija crkva u ovom kompleksu potiče iz četvrtog veka, a prve freske datirane su u osmi vek, kada su geometrijski oblici koji su nanošeni direktno na stene zamenjeni scenama iz Novog Zaveta i iz života svetaca, koje su oslikavane u gipsu.
Nije da se nešto razumem u freskoslikarstvo, ali u odnosu nam ono što sam imala prilike da vidim u srpskim, ukrajinskim, rumunskim i grčkim manastirima, ovo ovde je prilično drugačije. Podsetilo me je na one priručnike za crtanje u kojima su prikazane faze nastanka crteža, od grube skice do poslednjih sitnih finesa. Ove freske našle bi se negde na početku druge trećine takvog udžbenika za vizantijsku školu slikanja.
Fotografisanje je zabranjeno, a ako posetilac previdi znak koji ga o tome upozorava, ispred ulaza u svaku crkvu sedi čuvar koji pomno motri šta se unutra dešava. No Srbi ne bi bili Srbi kada svemu ne bi dohakali, pa sam tako i ja jednom čuvaru čvrsto-najčvršće obećala da ću koliko sutra pozvati njegovog prijatelja, kome bi za obilazak svih znamenitosti u Kapadokiji trebalo da platim ‘samo’ pedeset evra (a što je super-jeftino, jer za organizovane ture aranžmani koštaju oko hiljadu evra!). Ubedljivo sam klimnula glavom i on je zažmurio na moj uključen fotoaparat. Obećanje, naravno, nisam održala, a freske sam usnimila, kako u toj crkvi, tako u još nekima.
Moje ushićenje zbog kršenja zabrane dostiglo je vrhunac u kapeli Sv. Barbare. Uklesana je u istoj steni u kojoj je i Jabuka crkva (Elmali Kalise), verovatno najpoznatija i najpopularnija sakralna građevina u ovom kompleksu, samo s druge strane. Kapela je izgrađena u drugoj polovini jedanaestog veka i oslikana je crvenim okerom direktno na kamenu.
Ono što je posebno i zbog čega mi se toliko dopala, jesu brojni mitološki motivi koji su prikazani na freskama. Setila sam se “Fiziologa”, moje omiljene knjižice iz vizantijske književnosti, u kojoj su slikovito opisane mitske životinje poput jednoroga ili feniksa. Zoografi ove kapele kao da su na njene zidove preneli neke od alegorijskih priča o bićima, biljkama i kamenju iz te knjige. Dok sam udivljena, začuđena, opčinjena, kružila pogledom po svodu i kupoli, čitav svet zavrteo se oko mene i ja sam se našla usred neke bajke iz pradavnih vremena, okružena mitološkim bićima u Zemlji vilenjačkih dimnjaka.
Prosto neverovatno! Hvala ti sto delis ovo sa nama.
Pozdrav,
Una
Una, ti i tvoj dragi morate doći u Kapadokiju, oduševila bi se 🙂
Recite da sam cepidlaka, ali ipak moram da sugerišem dve ispravke:
– freskoslikari (živopisci) su zografi, a ne zoografi, nemaju veze sa zoologijom; reč je grčkog porekla od zoe (život) i grafos (pisar);
– već treći ili četvrti put nailazim u postovima da su namirnice označene kao namErnice, pa se pitam da li je u pitanju slučajna omaška.
Ne zamerite na ovim primedbama, sa uživanjem čitam sve napisano, pa bih prosto želela da kasnije, kada sve budete uobličili u knjigu (ili više njih) ne bude grešaka.
Miomira, reći ću da grešite što se prvog tiče a drugo ste u pravu s tim što sam to ipsravljala kad primetim. KAo što kucam uvek korz i sma umesto kroz i sam, tako je i do jedna od načešćih kucaćih grešaka. Elem, što se zoografa tiče – srednjovekovni slikari u Vizantiji jesu se zvali zoografi. A ime i jeste izvedeno iz toga što su često prikazivali životinjske, mad aprvenstveno fantamazgorične motive (najbolje opisane u knjižici Fiziolog). Možete mi verovati na reč jer mi je to struka a u srednjovokevnoj književnosti sam bila jako, ali jako dobra, a možete i… Read more »
Hvala što ste našli vremena da tako iscrpno odgovorite na moju primedbu koja i nije od suštinskog značaja u kontekstu Vašeg poduhvata. A što se zografa/zoografa tiče, izgleda da smo ipak obe u pravu. U Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske iz 1990. navedene su obe varijante.
Miomira, uvek nastojim da odgovorim na sve poruke, komentare, mejlove. Samo nekad neke previdim ili ne odgovorim odmah a posle zaboravim na njih. No, mislim da u 97% slučajeva odgovorim.