Kao uvod i najava onoga što me očekuje u Kapadokiji, desio mi se moj prvi “alti šehri” — podzemni grad, u mestu Gulač.

Kažem, “desio mi se”, jer nisam bila planirala da skrećem s puta i pravim deturove, a ni na mojoj mapi ne postoji ucrtana oznaka da se išta zanimljivo i kulturno-istorijski vredno može videti ako se na dvadeset petom kilometru od Aksaraja do Nevšehira skrene desno i produži još tri-četiri kilometara nizbdo. Ali na skretanju postoji oznaka (turske saobraćajnice su veoma dobro obeležene znakovima), jedna od retkih koja ima i prevod na engleski: Altı Şehri — Undergorund City, te se uopšte nisam dvoumila pročitavši šta se tamo može videti.

Ulaznica — četiri turske lire, što nije mnogo, ali ako uporedim sa Mevlana muzejom, gde je tri lire, nije ni malo; pitam se koliko li koštaju ulaznice za kapadokijske podzemne gradove. No, plaćam i ulazim baš u trenutku kada kineska grupa izlazi.

Bilo je poput udara groma — prvo “Vau” koje sam uzviknula za bilo šta što se nalazi pod zemljom ili u stenama, rupama, zidovima. Ne volim pećine ni u kom obliku, ne zato što sam klaustrofobična (nisam), nego što mi je nezdravo i neprirodno za čoveka da se zavlači u rupe bez sunčeve svetlosti.

Ali unutrašnjost ovog podzemnog grada je suva, peskovita i žućkasto-bele boje, pa sve deluje prilično prijatno i toplo, skoro kao na nekoj plaži — prosto sam poželela da sednem i počnem da se igram.

A prvi put ovde, pod zemljom, u prvom podzemnom vizantijskom gradu koji sam videla, pomislila sam kako razumem one ljude što štede preko cele godine da bi onda otputovali negde, recimo ovde, i videli ovako nešto. Ah, što to nisam ranije shvatila, do sada bih se sita naputovala i nagledala svih čuda sveta! No onda kažem sebi, ipak sam ovde, makar i sa zakašnjenjem.

Silazim strmim stepenicama metar, dva pod zemlju, u prostrani salon, sa nišama duž zidova. Klikćem glasno jer me niko ne čuje, a ne bih marila ni da me čuje. Iz salona, strelica me upućuje u manje prostorije, u kojima se nalaze bunari, pojedini duboki i po osam metara; sada su zaštićeni žičanim šahtovima. Osećam se poput razdraganog deteta koje se samo sa sobom igra u hodnicima i sobama peščanog zamka. Tom osećaju doprinose i teškoće koje treba savladati da bi se podzemni grad obišao.

Naime, pristup u pojedine prostorije otežan je zbog uskih, veoma uskih hodnika, sa usecima za prste u zidovima. Malo usporavam i uzimam daha. Kako je čudan i moćan osećaj da se hvatam za nešto što su oblikovali prsti ljudi pre više od petnaest vekova! Dopada mi se da prolazim ovuda, premda me u momentu sustigne ipak pomalo klaustrofobično pitanje: a šta ako se ulazi zatvore, zbog neočekivane erozije ili zemljotresa, recimo? No, brzo ga odbacim te spokojno nastavim da se zavlačim i provlačim kroz otvore i prolaze, sve do izlaza koji, čini mi se, dolazi prebrzo.

Zašto ovaj podzemni grad nije veći?, pitam se odlazeći. A onda se setim da me ‘pravi’ alti šehriji tek očekuju u Kapadokiji.