10-17. mart
Za sve su ‘krivi’ Bojan i Fu. Preuzevši brigu za mene dok sam u Turskoj, nisu hteli ništa da prepuste slučaju. Kako sam isplanirala da ću pedalati kroz južnu Anatloiju prema Kapadokiji, Bojan se setio da ima poznanika u Karamanu i predložio mi da ga priupita za moj smeštaj. Naravno, krov nad glavom je uvek dobrodošao, posebno kad je hladno, a ovde je ponovo stigao hladan talas iz Sibira. Međutim, Bojanov kontakt, Ibrahim, tek što je dobio drugog sina, pa se mom prijatelju učinio nepouzdanim.
Zato Fu preuzima stvari u svoje ruke, te poziva lokalne vlasti u Karamanu. Navodno ih pita samo za (nepostojeći) kamp. I predstavlja me kao mnogo važnu ličnost koja je potegla čak iz Srbije da bi upoznala običaje u Turskoj pre nego što se otisne dalje u svet. To čuvši, lokalni ministar za sport i omladinu, Murat, nije imao nedoumica oko toga šta treba činiti sa mnom: smestiće me u gostinski objekat ministarstva i organizovaće svaki minut mog vremena diljem mog boravka u njegovom rejonu.
Program mojih aktivnosti izgleda ovako:
A pošto ni ministar ni skoro niko u njegovom okruženju ne govori ni reči engleskog, Bojan i Fu preuzimaju ulogu simultanih telefonskih prevodilaca. U praksi to izgleda ovako:
Sledi isti proces simultanog telefonskog prevođenja, samo u kontra smeru.
Poslednjeg dana mog boravka u Karamanu, pohodi me i predsednik mesta Taškale, koje sutradan nameravam da posetim. S prevođenjem sad ide malo brže, budući da se naš susret dešava u prisustvu profesorke engleskog, kod koje i ministar uzima časove. Pošto će biti odsutan, predsednik Tašakalea popisuje moje želje i odmah poziva svoje ljude s kojima ugovara smeštaj, vodiča i prevodioca za mene.
Ujutru, ministar me prati svojim kolima, pokazujući mi kako da izađem iz grada. Na rastanku, izražava nadu da će mnoge moje kolege biciklisti slediti moj primer i doći da voze u Anatoliji. On je spreman da ih ugosti na potpuno identičan način kao mene.
Pedalam iz petinih žila da bih stigla do dva, kada me očekuju u Tašakelu. Imam svega četrdeset šest kilometara ali i žestok čeoni vetar tako da sam u napornoj trci s vremenom.
Na petnaestom kilometru, kombijem me sustiže drugi Ibrahim, član planinarskog društva, koji je pošao za mnom jer se zabrinuo kada mu se nisam odazvala na telefonski poziv. Lakne mu kad ustanovi da je sa mnom sve u redu, ali insistira da me poveze u Taškale. Kada nekako ipak uspem da odbijem njegovo navaljivanje, daje mi sprej od ljute papričice protiv kučića, kojih ovde ima dosta.
Na trideset petom kilometru zove me Unsal, prijatelj pređašnjeg Ibrahima, planinara, koji živi u Jašindareu, deset kilometara pre Taškalea. Unsal je arheolog i Ibrahim mi ga je preporučio kao vodiča i osobu od poverenja u svakom smislu. Nisam mu se javila i upravo sam bila na izlazu iz njegovog mesta, kada je stigao poziv (kasnije ću otkriti da me je video kroz prozor škole u kojoj radi). Uprkos mom odbijanju da se vidimo pošto zaista žurim, Unsal seda u auto i stiže me. Kao i Ibrahim planinar, nudi se da me poveze, a nudi se i da mi bude vodič. U redu, ali moram prvo da vidim šta su i kako zamislili u Taškaleu. I čvrsto, najčvršće obećavam da ću ga pozvati čim budem saznala šta mi se tamo piše. Unsal tek tada odlazi, a ja nastavljam borbu s vetrom, i to uzbrdo.
Na četrdeset trećem kilometru dešava mi se peh: lomi se zavrtanj koji drži prednji nosač bisaga. Imam jedan rezervni i alat, ali samo što nije dva, a meni treba najmanje pola sata dok to sredim. Zovem Bojana da kaže Fu da pozove ministra Murata da ovaj pozove kancelariju predsednika u Taškaleu — pošto nemam pojma ko tamo treba da me dočeka — i obavestiti ih da ću kasniti. Sistem telefonskog simultanog prevođenja funckioniše kao podmazan i ja za manje od pet minuta imam povratnu informaciju: u Taškaleu me čekaju od dva pa nadalje.
Gde u Taškaleu? Da to nemam pojma shvatam tek kada uđem u selo. Ponovo zovem Bojana i ponovo se simultano telefonsko prevođenje odvija na relaciji Taškale (ja) — Mumdžlar (Bojan i Fu) — Karaman (ministar Murat) — Ankara (tamo je predsednik Taškalea otišao) – i onda unatrag.
Precizno telenavođena, pronalazim zgradu opštine i u njoj dve devojke, Sedu i Didemu, koje rade za predsednika. Nijedna, naravno, ne zna ni reči engleskog.
Nakon što me nahrane i napoje, povedu me do pećina u stenama, ali ne da bih ih posetila, već da bih se upoznala sa trećom devojkom koja govori engleski i koja bi trebalo da bude moj vodič. Postavljam joj nekoliko pitanja i po odgovorima shvatam da uopšte nije stručna. Zbog toga pozivam Unsala i saopštavam mu da bih želela da mi on pokaže pećine. Za manje od sata, arheolog dolazi po mene sa razrađenim planom: ići ćemo da obiđemo Manazan, jer nam za tamošnje pećine treba dnevno svetlo. A ovde u Taškaleu mogu da vidim i po mraku.
Naredna dva i po sata provlačim se i zavlačim po Manzanu, pokušavajući da zapamtim sva Unsalova objašnjenja. Predveče me ostavlja u Taškaleu, kod Sede, u čijoj kući ću noćiti. Njena koleginica i prijateljica Didem takođe je tamo, pomažući joj da spreme večeru. Nakon obroka, pokušavamo da razgovaramo pomoću mimike i crteža, ali sve se uglavnom svodi na njihovo mladalačko kikotanje i neprestano fotografisanje.
Ujutru, nakon doručka, odlazim sa Sede u kancelariju. Čekamo predsednika, a u međuvremenu dolaze da se sa mnom pozdrave Mustafa, lokalac, i redom svi zaposleni u opštini. Unsal me zove telefonom i saopštava mi predsednikovu želju da sročim kraći tekst o sebi, razlozima mog dolaska u Tursku, utiscima o domaćinima. Dok to napišem, stiže i glavni. Prelazim u njegov kabinet, gde gledam video snimke sa tradicionalnog seoskog festivala u junu. Potom se fotografišemo u njegovom kabinetu, ispred tapiserije sa Ataturkovim likom.
Zatim Sede, predsednikov pomoćnik i ja sedamo u kola i predsednik nas odvozi izvan sela, da bi meni pokazao vodopade koji su sada nabujali i poplavili okolinu. Usput stajemo više puta na mestima s kojih se pruža panoramski pogled na Taškale i ja izlazim da fotografišem.
Nakon posete vodopadima, preuzimaju me Sede i Didema. Pokazuju mi džamiju u pećini i opet se fotografišemo. Ispred zida nas očekuju predsednik, njegovi pomoćnici, kao i fotograf lokalnih novina, koji pravi nekoliko snimaka. Rukujem se s predsednikom i on odlazi. Ostaje još samo da se pozdravim sa devojkama i mogu da idem.
Unsal me očekuje od tri popodne. Smešta me u jednu od svojih kuća i potom odlazimo u školu gde predaje kao učitelj. Dok ne završi s nastavom, ja u zbornici proveravam vremensku prognozu na internetu. Noćas stiže novi hladni talas iz Sibira, očekuju se sneg i veoma niske temperature, tako da odlučujem da ovde ostanem još dva dana.
Nakon časova, Unsal me vodi u obilazak gradića a uveče odlazimo na večeru u obližnje selo, kod njegove majke.
Sutradan, posle nastave, pakujemo moj bicikl u auto i odlazimo u Karaman, u servis, gde već letimičnim pogledom ustanovljuju da se moja felna rascvetala. Zamena točka novim sa duplim zidom i centriranje koštaju me celih osamnaest evra. Potom odlazimo kod Unsalovih sestara na večeru.
Sutradan, uspevam da ostanem na par sati sama u Unsalovom stanu, ali u dva navrata on napušta nastavu i dolazi, najpre da bismo doručkovali a potom da bi me povezao u školu jer mi treba internet.
Sačekuju me loše vesti na u mom elektronskom sandučetu: Brajanu su ukrali zaključani bicikl iz hotela u Antaliji; desio se pokušaj silovanja mlade koreanske biciklistkinje; silovana je jedna turistkinja u blizini Istanbula. Uznemirena sam i moram dobro da razmislim o svemu. Unsal me poziva u posetu njegovoj majci, pa u grad, da se vidimo s njegovim prijateljima. Odbijam. Želim da ostanem sama. Moram da vidim šta ću i kako dalje sutra, kada napustim Jašindere i nastavim putovanje. Ali jedva uspevam da ga umolim da me ostavi nekoliko sati. Pa i tada, dva puta svraća nakratko, jednom sa prijateljem kog je usput sreo, i nekoliko puta mi šalje poruke ili me zove telefonom.
Takođe uznemiren zbog loših vesti koje sam saznala, a i zbog toga što je u ovoj oblasti ponovo pao sneg i veoma je zahladilo, Unsal predlaže:
Sve odbijam i ujutru, 17. marta napokon napuštam Ješinderle. Vraćam se u Karaman, iz koga ću produžiti za Konju.
Ali ako sam mislila da ću dugo uživati u bezbrižnom nepolaganju računa nikome, ljuto sam se prevarila.
Samo što sam ušla u Kraman, a poziva me Ibrahim planinar. Video me je s prozora svoje firme i sad će me stići kolima da bi mi dao primerke lokalnih novina od pre par dana, u kojima su objavljeni intervjui sa mnom. Oh, divno, hvala. Ali slede i neminovna pitanja: gde mislim večeras da konakujem i kakvi su mi planovi nakon toga. Pažljivo sluša odgovore i razmišlja gde ima kontakte. A ispostavlja se da ih ima svuda. Poslaće mi sve adrese i telefone na mejl, tako da ništa ne brinem.
Ne brinem, Ibrahime, Unsale, Murate i ostali Turci. Jedino bih želela da malo ohanem ponekad, ako dopustite.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.
Kako je krenulo, kad budes stigla do Indije docekace te kao druga Tita onomad kad se brodom Galeb muvao po tim krajevima.
Mogu ti reći da drugu Titi nije bilo lako, tek sada to vidim 🙂
Samo da ti meni stignes do Afrike, pa ces da vidis kako se gosti docekuju 😉 Naspram Afrikanera, ovi Turci ce ti se uciniti ko cisti amateri 🙂
O, Mlekac, hvala tebi na poseti mom blogu 🙂
Afriku bih zaista želela da posetim ali čini mi se da će ostati za sredinu putovanja ili čak za pred kraj 🙁
Snezana,
da je vise ljudi kao ti ovaj svet bi bio mnogo bogatiji. Toliko ljubavi, talenta, sposobnosti, otvorenosti…. na jednom mestu.
Divim se tvojoj odlucnosti i ne daj da te bilo sta polakomi.
Veliki pozdrav i puno srece i snage u tvom istrajavanju ti zelim.
Hvala, Mitre, i na citanju i na lepim recima! Pozdrav iz Kine!
Snežana, Pratim tvoje priče i putovanja već duže vreme. Pokušavam da nadjem oprevdanje za sve to što činiš, ali mi to jednostavno ne ide. Još od tvojih poseta Kačarevu ili rodnom kraju roditelja shvatio sam da tvoja avantura prestaje sa karjem asvalta, dokle dopire svetlost poslednjih gradskih sijalica.Nalaziš satisfakciju u divljenju ili čudjenju ljudi kojima tvoji posupci deluju strano i nestvarno zato što žive po ustaljenim pravilima koja ne podrazumevaju vožnju biciklom posle završene osnovne škole ili dalje od seoske prodavnice. Ne vidim razlog tolikom isticanju toga što radiš. Razumeo bih da si obišla svet i nakon toga napisala knjigu… Read more »
E, Nikola, neka si ti to meni sve rekao, ako ti je sada lakše zbog toga. Samo, što to tebe toliko potresa i ljuti? Ili, još konkretnije, kog ćeš đavola na mom sajtu? Zašto tako pomno čitaš i pratiš moje (samo)dokazivanje koje te toliko nervira i protiv kojeg imaš toliko toga negativnog da napišeš? Je l’ te neko prisiljava? Da li sam ja došla u tvoju kuću da se tebi namećem ili si ti ušao u moju, da me kritikuješ i vređaš? Da je o prvom reč, imao bi pravo, ovako — mnogo je providno, zavidljivo, jetko, zlonamerno, tužno i… Read more »
Gos’n Nikola Baš te 2012 godine zaustavio se je pred mojom kućom Nijemac iz Eisenacha, biker koji je prošao Poljsku, Slovačku, Mađarsku i od Osijeka do Vrbovca.On 63 godine, ja 63 godine.On sa desetak tura iza sebe, ja sa 40-godišnjim brakom i sjedilačkim življenjem.A koliko puta bih pobjegao, daleko, što dalje, kao Brajan…Ali nisam imao hrabrosti kao Snežana.Bilo me je strah.Da strah ! Snežana je savladala svoj strah i krenula.Ona putuje, živi putujući, ne vozi utrke i ne takmiči se sa nikime tko je tko zna koliko puta obišao ovaj svijet.Snežana živi svoj san i svoj život, a u tom… Read more »