U Ajdindžiku sam neplanirano odlučila da završim sa današnjom vožnjom. Bilo je tek prošlo tri i nisam bila umorna, ali sam ugledala kompleks apartmana sa ogromnim travnatim površinama pored mora, što je obećavalo. Pomislila sam: što da ne, ovde ili deset kilometara dalje, svejedno je.

Dočekao me je vlasnik, momak u svojim tridesetim, koji se rukovao sa mnom i predstavio mi se, ali mu nisam zapamtila ime.

Naš razgovor tekao je već ustaljenim redosledom: on je pokušao da me nagovori da uzmem pansion za ‘svega’ 30 TL, našta sam ja odgovorila da nemam para i da tražim samo mesto da postavim šator; kada se začudio zar mi nije hladno, ustrajno sam negirala; onda me je poveo u dvorište i pokazao mi gde je zgodno da kampujem, a ja sam za svaki slučaj tražila da mi još jednom potvrdi da je to besplatno.

Ali ono što je usledilo dva-tri sata kasnije ne bih nazvala uobičajenim ni kod najgostoljubivijih Turaka. Vlasnik, koga ću zvati Ibrahim, iznenada je došao da me preseli u pansion. Najmanje deset puta ponovila sam da nemam da platim, a on je isto toliko puta tvrdio da nema problema. Nije mi se pakovao šator i stvari, pa sam pokušala da mu objasnim kako mi je tu gde sam sasvim lepo. No on je insistirao na tome da mi treba topla soba, krevet, tuš. I nije hteo da ode dok ne pristanem. A potom nije hteo da čeka dok se spakujem, nego je pokupio onako raspakovane stvari i sve đuture ih preneo u apartman. Au, Ibrahime ili koje ti je već ime! Ovo mi se još nije desilo.

Ibrahim se samo zadovoljno smeškao. Poveo me je u recepciju gde ima modem, jer sam ga prethodno, još pre odluke da me preseli, bila pitala za internet. I čim smo seli, usledilo je obavezno tursko pitanje o arkadašu. Svaki put lažem isto: da smo se razdvojili i da ćemo se naći za dan ili dva, samo menjam mesto, zavisno od toga gde me je zateklo pitanje. Sada navodim dvestotinak kilometara udaljenu Konju.

Ibrahim samo klimne glavom i nastavi s propitivanjem.

Da li smo venčani i da li imamo dece?

Ne i ne.

Ibrahim klimne.

Utom dolaze neki gosti, pa me ostavi nasamo neko vreme. Koristim priliku da na miru surfujem. Po povrtaku, traži mi pasoš, ali ne da bi me ubeležio već da bi pročitao koliko imam godina. Čudi se; ne može da veruje.

Ne mogu ni ja, Ibrahime, i ja se začudim svaki put kad se podsetim.

Ali izgleda da on ne brenuje mnogo ni mog udaljenog arkadaša ni deset godina razlike između nas, pošto počinje da mi se udvara. Ili se varam? S Turcima žena nikad nije načisto da li su samo otvoreno druželjubivi ili tu ima više od toga.

(Danas me je nasred ozbiljnog uspona vozač velikog kamiona zaustavio, mašući mi s četiri banane kroz otvoreni prozor. I prvo pitanje bilo je gde mi je arkadaš. A drugo da me poveze sa sve biciklom. Potom mi je dao dve banane — samo polovinu zato što sam sama?)

Kakogod, ako mi se i udvara, Ibrahim to čini vrlo fino, nenametljivo, pa zatičem sebe kako i ja flertujem premda mi je i sama pomisao o muvanju dalja čak i od ideje o povratku kući — toliko sam umorna od pomenutog arkadaša.

No, ovo je očito neobavezujuća igra, i ja se igram dokle mi prija.
A Ibrahim osluškuje moje želje i poštuje kada odbijem poziv na piće pa na večeru, jer mi je uskoro vreme za spavanje a i želim da malo pišem. Prati me do sobe, pokazuje mi kako radi solarni tuš i preporučuje mi se ako mi bilo šta bude zatrebalo. Najlepše hvala, Ibrahime, ali već si mi priuštio mnogo više od onoga što sam očekivala. Zahvaljujući tebi, još više sam pomerila granicu moje vere u ljude i njihovu želju da pomognu putniku.

Fotografije su ovde