Mesto Karakoj, između Češmira i Urla, ima svega petoro žitelja od kojih je dvoje stalnih a ostali dolaze povremeno ili naizmenično, da bi čuvali svoja mala stada koza. Jedan od ovih potonjih je Mustafa, inžinjer rudarstva u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama.
U selo je došao juče i ostaje do kraja današnjeg dana, kada će ga zameniti njegov brat, a njega će, opet. smeniti njihov otac — i tako ukrug. Mustafin pradeda, po kome je i dobio ime, živeo je u ovom selu kao stočar — imao je stado od čak devet stotina koza.
Sedimo u njegovoj kući gde smo pozvani na čaj. Ovde nas je naveo put, zapravo biciklistička zemljana staza za koju je Brajan opazio oznaku pored magistralnog druma. Duga je trideset šest kilometara, a na drugom nas je presrelo stado od desetak koza koje su znatiželjno počele da skakuću po našim bisagama. Zanjima je naišao i Mustafa i, nakon par rečenica koje smo razmenili, prihvatili smo poziv da uđemo unutra i malo se ogrejemo i okrepimo.
Kuća ima jednu jedinu prostoriju od približno četrdeset metara kvadratnih. Nasred nje je zimski šporet i ujedno peć, dok se leti kuva na plin. Na podu i duž dva zida postavljeni ćilimi. Sa tavana vise drveni ramovi za košnice, a tu je i stara sačmara.
U čađavim čajnicima Mustafa priprema čaj i istovremeno postavlja improvizovanu sofru: rasprostire novine i iznosi domaći buter, hleb koji je mesila njegova majka, sir od njihovih koza, med iz njihovih košnica.
Jedino je, izgleda, čaj kupovni, ili je samo kesa u kojoj ga čuva bila kupovna, a unutra se našao neki osobito jak crni čaj od biljaka koje su sami sušili. Jer nedugo nakon treće ili četvrte ispijene čaše, kada smo nastavili truckanje po kamenitoj biciklističkoj stazi, počela sam da se osećam čudno. Najpre sam mislila da se to odjedanput jasno sećam svakog detalja iz noćašnjih snova, koje sam bila zaboravila. Potom sam shvatila da bi to bilo previše čak i za nekoliko noći intezivnog sanjanja.
Tu ideju sam konačno odbacila shvativši da sam potpuno svesna svega oko sebe i da se ujedno, u mojim mislima, odvija neki paralelni tok svesti, kao da su mi se otvorile sve sinapse. Setih se da slično dejstvo imaju blag hašiš ili marihuana. I počeh da se smejem u neverici šta mi se dešava od mnogo popijenih šolja crnog čaja.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.
Dobrodosli u Tursku,
bice vam to jedno nadasve interesantno putovanje obzirom na sam ulazak u Tursku :). Cuvam vam palceve da prolaz kroz ovu zemlju protekne u najboljem redu i zelim vam mnogo dobrog i toplog vremena. Pozdrav od mene i samo napred!!!!
ps. propustas jednu prekrasnu zimu u Srbiji, sa mnogo minusa i snega 🙂
Slazem se, sluti da ce biti super 🙂 Hvala na drzanju palceva 🙂
Ne znam da li ste do kraja svog boravka u Turskoj shvatili (ja sad čitam postove od pre skoro tri godine) da Turci kuvaju veoma jak crni čaj, koji onda piju tako što ga razređuju vrelom vodom. Vi ste verovatno popili veliku količinu koncentrovanog čaja, pa ste se otuda čudno osećali. Dobro te Vas nije „strefila srčka“. Imala sam slično iskustvo prilikom svog prvog boravka u Turskoj.