Koliko se Brajan oduševljava Srbijom i Srbima, toliko se ja (iznova) oduševljavam mojim prijateljima. Prvi koji nam je došao u susret zapravo je samo poznanik sa Cikloberze i neizbežnog Fejsbuka – Igor iz Smedereva. Odnedavno je ponovo počeo da pedala, a kako prati Brajanovo i moje truckanje po Evropi a nadam se i svetu belome, želeo je da nam poželi dobrodošlicu i ugosti nas kad budemo prolazili kroz njegov grad. „Presreo“ nas je na izlazu iz Radinaca, gde smo bili zastali u priči i ispijanju rakije sa dvojicom irskih cikloturista, odvojio nas je od flaše i sigurno sproveo najpre do pekare i bureka, a potom do svog stana, na kafu. Čašica, ovog puta razgovora, i novo lepo poznanstvo.
A Smederevo je i Rajkova nezaobilazna stanica kada mu opadne šećer, a sada je imao i dodatni razlog da dopedala do tvrđave, zapravo do centra i „Mimoze“. Uz enormnu količinu šećera (moram priznati da su kolači iz „Mimoze“ preslatki za moj ukus) u blagoutrobiju i nemerljive količine iskrenih emocija, pričali smo jedni drugima o našim skitanjima po Evropi, iskustvima, planovima.
Zatim smo Brajan i ja krenuli put Kovina, ne čerez pregleda, mada ne bi bilo zgoreg ni da smo to uradili, već jer nas je put tuda vodio a hteli smo da se sretnemo i sa Nenadom, poznatim isključivo kao Šone. I legenda stiže negde usred našeg ručka u parku, odvaja nas od lokalnih klošara koji nam zavide kao veoma uspešnim predstavnicima iz njihovih redova, i odvodi nas na pivo u obližnji kafić. I pokazuje mi lice koje nisam ranije videla, lice velikog (pa i veliki je čovek) emotivca, koji i ne pokušava da prikrije koliko smo mu dragi i koliko mu se dopada i Brajan i ceo naš (ludi) poduhvat.
Još uvek zagrejanih srca od susreta sa njim, sutradan se srećemo sa Ducom, koji je uzeo slobodan dan na poslu, seo na bicikl i uprkos strahovito jakom čeonom vetru, dopedalao do Banatskog Brestovca, nama u susret. Eh, Duca. Ostavlja nas bez teksta svojim razmišljanjem o smislu putovanja, o dragocenim promena koje smo već doživeli iako ih možda nismo ni svesni, a koje on ili bilo ko sa strane vidi bolje i jasnije nego mi sami. Slušamo ga otvorenih usta, jer to što priča jedan je od većih razloga zbog kojih smo oboje, i Brajan i ja, i krenuli u ovaj poduhvat – čvrsto uvereni u važnost menjanja sebe i sopstvenih pogleda na život i svet.
S Ducom smo dopedalali do Pančeva, gde su nam doček priredili predsednik i sekretar Ciklosveta Srbije, iliti moji dragi prijatelji Jelena i Ivan. Izleteli nasred ulice da nas ljube i grle, a naočigled začuđenih i vazda smirenih prečana. Pa nas potom poveli na čorbicu (prste da poližeš) i pivo u jednu piceriju (opis delatnosti nema mnogo veze sa menijem). I ostali bismo mi tu do uveče, jer priči nikad kraja, ali Brajan i ja počesmo da posustajemo onako punih stomaka, rakravljeni od toplote, a i neki su morali da rade, te se teška srca raziđosmo, ovog puta samo nakratko, do skorašnjeg susreta već sutradan.
U pratnji Duce dopedalasmo nekako (uprkos užasu zvanom prometni saobraćaj, od čega smo se odvikli) u Beograd, a onda se pozdravismo i raziđosmo pred Dadinom kancelarijom, gde ćemo privremeno boraviti. I tu nas, kao šlag na torti, iznenađuje Dada, koja je trebalo da je već otišla za svojim poslovima (jerbo smo mi okasnili nekih par sati od predviđenog vremena dolaska). Mi na sprat, kad vrata otvorena širom, a u hodniku moja prijateljica sa još širim osmehom i rukama raširenim za zagrljaj. I uz nju Đura, njen životni saputnik, rekonvalescent od transplatacije jetre, koji je ustao iz kreveta i presedeo u kancelariji par sati samo da bi nas video na desetak minuta. I taman kada su oni otišli, a dođe Tanja, u preletu između dva terena, samo da nas poljubi i poželi nam dobrodošlicu.
Odviknuti od priče sa puno ljudi i toliko snažnih emocija, na kraju dana bili smo umorniji nego nakon najtežih celodnevnih uspona, ali blaženi i srećni na način na koji nismo bili poslednja tri meseca, od početka ture. Eh, kada bismo sa nama mogli da povedemo sve naše prijatelje, to bi bilo kompletno ispunjenje sna o življenju života punim plućima i punim srcem svaki dan.
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.
Lepo je videti Vaša lica, Snežino već poznato, a Brajanovo kao novo, tvog saputnika u ovom poduhvatu! Šta reći,a da ti već nisi napisala, sem da sam oduševljen Brajanom, da ga nisam ovako zamišljao i da imamo zajedničku crtu – niko se ne smeje našim šalama, ali on i ja se slatko smejemo i jezik nam ne predstavlja prepreku!!! Prvi utisak kada smo Vas videli su Vaša lica: preplanula, ozarena, zadovoljna! Vidi se da ste srećni i zadovoljni što ste se našli i zajedno živite svoj san! Dovoljno je da ljudi pogledaju fotografije i da shvate o čemu pričam. Vaši… Read more »
Meni sad ovde nista nije jasno…
Put oko sveta; Srbija, Rumunija, Beograd?
Heh, pa ne čitaš pažljivo, ili misliš da Srbija, Rumunija, Beograd nisu svet 🙂
Šalu na stranu, ukratko smo uradili ovo: krenuli smo krajem jula iz Bratislave i tri meseca vozili po Karpatima (Slovačka, Poljska, Ukrajina, Rumunija, istočna Srbija). Sad smo u prolazu kroz Bgd i za par dana idemo na jug, put Crne Gore, Albanije, Grčke, Turske… „Karpatska tura“ bila je uvretira, ili početak.
Hehe…
Svi stalno pricaju da Srbija nije svet, pa im ja verujem 🙂
Istina je da nisam pazljivo citao ili nisam dobro razumeo.
Samo me to zanimalo; dal se tura nastavlja dalje.
Jedino sto bi predlozio je neki kao „sazvacak“. Tj. da jos uz ove kolumne ili dnevnik ili kako da nazovem, dodate nesto kao Detalji, npr:
13.septembar 2011. SELO_U_RUMUNIJI-1 – SELO_U_RUMUNIJI2 – 120km
ili tako nesto, cisto da se ima brz pregled puta.
Da, dobar predlog, samo da smislim kako to da izvedem. Hvala!
А повратак из Румуније и источна Србија???
vec sam nekome napisala da je taj period izostao zbog toga sto sam tad imala emotivne probleme. bice u knjizi, pa koga zanima, moze d akupi i procita 🙂
Лукаво, сад сам заинтригиран и заинтересован… 😉