Približavamo se masivu što se moćno izdiže ispred nas kao da izranja iz ravnice koja je nakada bila dno Panonskog mora. Najpre ga vidimo kao u izmaglici, a onda kilometar po kilometar, po makadamu i zemljanom putu koji povremeno izrasta u asfaltni, sve nam je bliži i jasniji. Boje počinju da se prelivaju od crne do svetlosive i na licu masiva postupno se ocrtavaju linije pojedinačnih planina. Jedna za drugom, kao da istupaju korak napred, koliko da (nam) se poklone i onda opet vrate u vrstu. Magija koja se rađa pred našim očima.
Transfagarašan — jedan od deset „must ride“ svakog bicikliste. San onih koji su njegove pasove videli na fotografijama, plan srećnika koji su se uputili ka njegovom podnožju s pogledom uprtim u naizgled nedostižni vrh, ponos onih koji su se njime uspinjali i spustali.
Rumuni kažu da je Transfagarašan najbolji i najlepši od svih njihovih puteva. Izgrađen je početkom sedamdesetih godina prošlog veka, nakon ruske agresije na Čehoslovačku, a za slučaj da rumunska teška artiljerija mora da se brzo povuče duboko u kopno.
Dugačak je oko pedeset kilometara, a skoro tačno pola je uspon i pola spust, s koje god strane da se krene — sa severa ili s juga.
Spremni smo da ga zagrizemo.
Prethodnih par dana premostili smo niz problema — od pokvarenih stomaka, do polomljenih prednjih i zadnjih nosača bisaga (treći-četvrti put od početka ture). Čini se da smo do večeras sve prebrodili i uspešno sanirali, te da ćemo ujutru spremno „napasti“ moćne prevoje.
Imam utisak da je Transfagarašan vrhunac ove ture, dugo čekani uspon za koji smo se i nehotice sve vreme pripremali. Osećam se nekako svečano, pa ujutru, pomalo u šali, ali više u zbilji, biram da obučem odeću za „izlazak“, koju čuvam za posebne prilike.
Uspon počinje od mesta Cartisoara i do Balea Cascada ima trinaest kilometara. Pedalam lagano i stajem mnogo puta što da dođem do daha (Brajan je daleko isprednjačio), što da fotografišem neverovatne pejzaže.
Napokon stižem do prvog „vrha“ (na oko 850 m/nv), kod vodopada Balea. Na platou pored puta brojne tezge sa suvenirima, šećerlemama, rumunskim poslasticama, napicima. Brajan me tu čeka sa zalihama slatkiša, koje slistimo u slast. A onda, pedalaj dalje.Kraj spomenika podignutog u znak sećanja na četrdeset radnika koji su poginuli tokom izgradnje ovog puta, pravim dužu pauzu. Dosadni roj mušica, koji me prati od početka uspona, ne da mi mira ni sada.
Odavde zapravo počinje ono pravo — brojni prevoji, serpentine nalik na meandre koji se lagano uspinju do vrha i jezera Balea. Za razliku od prve polovine puta, vidici su sada otvoreni prema niziji, nekadašnjem dnu Panonskog mora.
Negde oko petog kilometra ovog dela (a osamnaestog kilometra uspona) ophrvava me strašan umor. Pogledam uvis, ka vrhu, gde se izdižu dve kućice, i pomislim kako nema šanse da dopedalam do gore. Aaaaaaah, zašto je toliko strmo!
Ali ima nečeg oslobađajućeg i ujedno hipnotišućeg u ritmu ponavljanja okreta pedala, uprkos strmoj uzbrdici i brzini od jedva pet kilometara na sat. Skoro omamljena, pratim taj mehanički ritam, bez ijedne misli u glavi, i vozim kao u transu.
Čini mi se da bih ovako mogla doveka, dok me snaga ne izda kao kakvog biciklističkog Filipida. Kada se ritam naruši i umor me prožme od vrhova nožnih prstiju do poslednje vlasi na glavi, počnem da ponavljam u sebi: „Možes ti to, izdrži!“ I tako doslovno metar po metar, osvajam preostalih šest, pet, četiri, tri, dva kilometra. Na svakom prevoju pomislim kako više neću moći, a onda ipak nekako nastavim.
Transfagarašan je toliko veličanstven da mi se čini izdajom ako odustanem. Ne znam mnogo o Čaušeskuu, sem da je bio diktator i da je neslavno skončao, ali po glavi mi se mota samo jedna (verovatno grešna) misao: samo zbog ovog puta, zbog ove lepote koju je ostavio kao plod svojih megalomanskih ambicija, treba mu oprostiti mnoga zlodela.
Planine su uvek poput umetničkih slika, prirodnih galerija, ali retko gde postoji mogućnost da ih pohodite, ophodite i obgrlite sa svih strana, kao u kakvoj virtuelnoj igrici, gde se kruži piramidalno od podnožja do vrha. I zbog toga, zbog pregoleme lepote i teške muke, na momente osećam toliku sreću da počinjem da se smejem naglas.
Otkada sam prvi put čitala o ovom prevoju i videla ga na fotografijama, želela sam da ovde vozim. I evo me sada ovde, skoro na vrhu, sa kojeg mi maše Brajan. Još samo tri krivine, još manje od kilometra, svega petsto metara, napinjem poslednje snage i — CILJ! Puštam bicikl da padne, skačem i grlim Brajana. Uspela sam! Gledam dole i ne mogu da verujem da sam sve to izvozila.
Fotografišemo se, ručamo i posle kraćeg odmora krećemo na drugu stranu masiva. Iznenađeni smo da se prolazi kroz tunel, ali najveće iznenađenje nas ocekuje nakon izlaska iz tunela, kada ugledamo prevoje na drugoj strani, kojima ćemo se više od dvadeset kilometara spuštati nizbrdo. Ludilo od spusta! Vozi, Miško!!
Žarka Vukovića Pucara 7, Beograd (RS)
Matični broj: 67783255
Poreski broj: 114696357
Delatnost i šifra: Umetničko stvaralaštvo – 9003
Web: snezanaradojicic.com
Kontakt: ciklonomad@gmail.com
Iskazane cene ne sadrže PDV - obveznik nije u sistemu PDV-a.
Ствар је формулације, нико није само црн, само ми је формулација „треба му опростити многа злодела“ мало проблематична. Признати да је урадио и нешто добро је једна ствар, али опраштати злодела због асфалта…
Критикујем из најбоље намере, да се овакво нешто не би поновило у књизи 🙂
Hvala na brizi, knjiga je sasvim drugacije stilski pisana pa nema mesta bojazni. Uzgred, meni nije problematicna formulacija, stvar je samo u odabiru reci dok je sustina ista. Ako budes ikad krenuo d aputujes biciklom pa na sve svakodnevene napore koje imas uspevao i da redovno pises blog koji ce drzati paznju cak i tako kritizerski nastrojenim citaocima, verujem da ces otkriti da je sustina bitnija od forme i da na takve sitnice obracas paznju samo dok si ususkan u civilizacijski komfor i imas beskrajno mnogo vremena da sve vagas, ili po naski – da zaprdjevas 🙂 P.s. ja to… Read more »
Prelepo!!
Rumunija – eto me
Snežana hvala ti što deliš sve ovo sa nama. Pronašla sam tvoj bloq skoro i svako jutro uz kaficu pročitam nekoliko strana…. stići ću ja do Mongolije 🙂
Ti si za mene heroj 🙂
E pa drago mi je zbog ‘nalaženja’ mog bloga. A stići ćeš me sigurno, brže čitaš nego što ja pedaliram, posebno sad kad sam ‘zaglavljena’ u zavejanoj Mongoliji 😉
„Треба му опростити многа злодела“?? Такво нешто написати…
Da, sto da ne? Niko nije samo crn ili samo beo. Cak i Staljin ima dobrih strana i ucinio je neke stvari zbog kojih se moze iskupiti za neka druga zlodela.
P.s. a zasto ti imas potrebu da samo kritikujes?
Не, суштина није иста. Није исто рећи „Чаушеску је поред свог зла урадио и понешто добро“ и рећи, „Јесте побио много људи, али мени се свиђа ова цеста, па ћу много тога да му опростим“. Сигуран сам да се неком Румуну не би свидело да неком ко му је учинио зло опрашта неки странац коме Чаушеску ништа није урадио, јер му се свиђа цеста 🙂 Критика вс. критизерство: http://slobodni.net/t120067/ Наравно да постоје оправдани разлози због којих се може погрешити, посебно у чудесној авантури повезаној с толико напора каква је твоја. Али нема оправданог разлога да се оваква грешка правда 🙂… Read more »
Divno,
Upravo citam dio knjige „Zakotrljaj me oko sveta“ u kojem se spominje ovaj planinski masif. Obicno tako, dik te citam, odem na google pa potrazim mjesta koje opisujes, kroz koje si prolazila.
Samo mogu da kazem Divno! i Samo napred zeno- zmaju! 😉
Imas galeriju na http://www.picasaweb.com/snezana011
I ja upravo čitam toju knjigu i došla sam do opisa uspona, bravo Tek sa slikama je utisak pravi…