Jedan…
23.07.2011
…dan do polaska.
Idem tako ulicom sva ushićena, prožeta osećajem da moj san samo što nije počeo da se ostvaruje. Još samo par sati! Onda pomislim na dve i po godine istrajnog traženja puta i načina koji bi me doveli dovde gde sam sada i osetim kako me celu preplavljuje nemerljiva radost. Počinjem da se smejem naglas, a mogla bih i da pljeskam rukama, skačem ili vrištim koliko sam srećna.
To osećanje i danas delim s prijateljima. Dok sedimo na reci, najedanput shvatam da je sve ovo vredelo već zbog toga da bih otkrila koliko je oko mene ljudi koji me vole. I vole me toliko iskreno, da se mojoj sreći raduju kao sopstvenoj, ako ne i više. Na trenutak pokušam da zamislim kako bi izgledalo da ih nema, da sam u svojoj radosti sama. Može li se čovek radovati sam? Tugovati može, ali može li se veseliti i smejati bez drugih? Čisto sumnjam.
Dragi moji prijatelji, veliko vam hvala. Uz vas, moj san izgleda još lepši, veći i dragoceniji. I nije zbog toga što sam popila dva crna piva večeras, nego izistinski – volim i ja vas.
Srećno !
Videla sam članak u beogradskom časopisu “24 sata“ i osetila radost, pa skoro kao da i ja krećem na takvo putešestvije.
Možda bi me se setila da se sad vidimo, ali kako pripadam više planinarima, imala sam utisak da si naklonjenija pedalofilima, a i ja volim te voženje biciklom, tako da ti ne objašnjavam ko sam. To ti sad i nije bitno.
Samo napred, ostvari svoj san, jedna si od retkih koja ja na najboljem putu!
Goco, hvala najlepse!