Osam…
16.07.2011
…dana do odlaska.
U iščekivanju tog 24-og najviše me je pomelo prerano iseljenje iz mog stana. Kao da sam ostala bez tla pod nogama. U nekom drugom trenutku, da moj život teče uobičajenom rutinom, selidba me ne bi toliko potresla. Međutim sada – kada uza sve što mi se dešava slobodno mogu dodati epitete nesvakidašnje, novo, intezivno – to me je prilično izbacilo iz ravnoteže.
Srećom, pa živim skoro mesec dana u Dadinoj kancelariji koja mi je kao druga kuća. Do pre par dana sam i radila u ovim prostorijama, tako da se osećam na svome koliko je to moguće. Da nije tako, mislim da bih sasvim flipnula.
Slike mojih domova nosiću sa sobom gde god da krenem – kad god me uhvati nostalgija, setiću se mojih biblioteka (koje nažalost više ne postoje jer sam sve knjige rasprodala zbog puta) ili Dadine kancelarije u kadru koji, bar za mene, ima nešto od one specifične bergmanovske topline i lepote iz „Fani i Aleksandera“.
.
.
