Ko čeka, dočeka
09.03.2011
I evo nas! Stiže mart, a u martu Bryan. „Upoznavanje“ nakon pet meseci dopisivanja i Skype-a, i onaj osećaj da se znamo sto godina, možda zbog iste vrste ‘ludila’ i sna o pedalanju oko sveta.
Pošto su mu, naravno, prtljag izgubili negde na minhenskom aerodromu (tamo često gube prtljag), došao je samo s ručnom torbom pa sam mu srpski milosno tepala „goljo moj američki“. Ali dobro se držao dok mu nisu pronašli najpre prvu torbu sa stvarima, a dan kasnije i drugu sa biciklom.
U međuvremenu, degustirao je sarme sa kiselim kupusom, navukao se na burek sa sirom i srpsku kafu, tako da pokazuje sve predispozicije da se smrtno zaljubi u Srbiju i — ov kors — jednu Srpkinju. A Srbija zemlja mala ama ponosita, pa dostojanstveno uzvraća.
Na Kalemegdanskoj tvrđavi definitivno oduševljenje našim rekama, jerbo je najveća u Koloradu deset puta manja od Save. A naše se, ko što znamo, sam’ prelivaju. Nisam stekla utisak da je tvrđavom posebno impresioniran, ali u Etnografskom muzeju zadržali smo se prilično vremena razgledajući stalnu postavku kao i novootvorenu izložbu o narodnim nošnjama na Kosovu i Metohiji.
Najveće oduševljenje izazvalo je moje objašnjenje o tome zašto se pola grada švercuje u prevozu i o metodama kako izbeći konduktere. Pokazao je zavidan taelnat za uočavanje dolazeće opasnosti u vidu žutih, tako da za sada nismo zabeležili susret sa njima tijekom vožnje, jedino na stajalištima.
.
.
Samo poteci.
Ko čeka, dočeka.
Slatko i obećavajuće za nekog ko ne zna kraj 🙁